Каријеру је започео 1912. године у Алтенесену, где је играо од 1938. до 1946. Тада је прешао у Елде, са којим је дао укупно 52 гола. У сезони 1950—51. играо је за Спортфреунде Катернберг.
Његов најзначајнији гол био је у финалу светског првенства 1954. године. Немачка, чији су се чланови сами изненадили у финалу, играла је против Мађарске која четири године узастопно није изгубила ниједан меч до финала светског првенства. Немачка је губила са 0—2 после само осам минута од почетка, али је потом убацила два гола, а Ран је асистирао за први немачки гол и убацио други. Током преосталих шест минута, Ран је примио лопту испред казненог простора пре него што је прошао поред мађарског играча и успео да шутира у доњи леви угао. Лопта је ударила у мрежу и Немачка је победила са 3—2 „непобедив" мађарски тим. Овај меч је познат у Немачкој као Чудо из Берна (нем.Das Wunder von Bern).
Ран је, такође, био део немачког тима који је стигао до полуфинала светског првенства 1958. Дао је укупно десет голова (више од њега дали су Жист Фонтен и Шандор Кочиш), а уједно и први играч који је постигао најмање четири гола у два различита светска првенства.
Играо је у укупно четрдесет међународних утакмица и дао је укупно двадесет и један гол.[2]
Каснији живот
Гроб Хелмута Рана
Након што се повукао из фудбала, Ран је отворио овлашћени дилер за продају возила у Есену. Био је познат по свом хумору и по способности да увесели друге. Умро је два дана након свог седамдесет и четвртог рођендана, у Есену. Филм Чудо из Берна снимљен је у његову част.
Породица
Године 1953. оженио се са Герти Селер, са којом је имао два сина.[3] Наводно је рођак Кевина-Принса Боатенга.[4]
Споменик
Споменик Хелмута Рана
Подигнут му је споменик 11. јула 2004. године, педесет година након меча у Берну, у близини стадиона у Есену, на тргу који је по њему добио име.
_in_duel_met_Okhuisen_(DOS),_Bestanddeelnr_911-5201.jpg)
