Хајим С. Давичо (Београд, 5. децембар 1854 – Женева, 7. март 1918), био је дипломатски, привредни и финансијски чиновник Србије. Писао је приповетке, путописе, новеле, књижевне и позоришне критике и чланке, и био је добар преводилац.[1] Једна улица у Београду носи назив по њему.
Биографија
Родио се у једној од чувених јеврејских породица. Школовање је започео у Београду, наставио у Шапцу. Завршио је јеврејску школу, српску основну школу и нижу гимназију.[2] Матурирао у Вишој реалној гимназији у Београду, где се истицао по посебном интересовању за српски језик и књижевност. Дипломирао је на Правном одсеку Велике школе у Београду, 1876. године.
Није могао да се бави адвокатуром зато што је Јеврејима, у том периоду, било забрањено да полажу адвокатски испит. Запослио се као правни службеник у Министарству иностраних послова. После извесног времена премештен је за писара генералног конзулата, у Пешти, где се оженио супругом Лелом, која је вероватно била Ашкенаског порекла. По повратку у земљу, добио је звање начелника у Министарству спољних послова. Радио је и у Министарству привреде и Министарству финансија. Био је конзул у Трсту и Солуну, после чега је пензионисан. Хајим Давичо био је унук Давида бехора Хајим Давичо и први из породице који је ушао у српску државну службу. [3] Хајим Давичо није први српски дипломата јеврејског порекла, али је први српски Јеврејин који је постао професионални дипломата.
Крајем осамдесетих година постао је члан масонске ложе „Слога, Рад и Постојанство”. Преселио се у Минхен, 1901. године, где је био српски представник у Немачкој, и дописник „Трговинског гласника”. У периоду од 1902. до 1913. године слао је већи број извештаја, односно чланака о привредним, уметничким и културним приликама у Немачкој. До почетка рата био је шеф привредне агенције, а за време рата живео је у Швајцарској.
Књижевним стваралаштвом почео је да се бави као гимназијалац. Хајим Давичо писао је о широком спектру тема, укључујући позоришне критике, транскрипцију београдских јеврејских народних прича и песама, тренутну политику, трговину и књижевност и преводио, углавном са шпанског. Давичови радови објављивани су у најважнијим српским часописима и периодици, било у Србији (Отаџбина, Видело, Трговински гласник), Јужној Мађарској (Бранково коло) или Босни (Босанска вила, Зора). Први књижевни рад објавио је 1881. године, у тада цењеном часопису „Отаџбина”, под називом „Слике из јеврејског живота на Јалији београдској”. Хајимов књижевни, а претпоставља се и политички ментор био је Стојан Новаковић, водећа фигура српског интелектуалног и политичког живота с краја 19. и почетка 20. века. Новаковић је био Давичов професор у лицеју (гимназија) и подстицао је Хајима да објављује прозне текстове. У часопису „Отаџбина” (1881-1891) објавио је приче Наум, Јалијске зимње ноћи, Луна, Веридба са таласима, Перла и Јалијске пословице. Био је сарадник у „Новој искри” (1905), „Делу” (1905-1913), „Виделу” (1880-1884), „ Бранковом колу”, „Истоку”. Објавио је две књиге приповедака „Перла”(1891) и „Са Јалије” (1898). Овим књигама отворио је нову тематску област српске прозе – живот сефардских Јевреја на Јалији. Био је први јеврејски писац који је објављивао на српском језику.
