Фридрих II, војвода Аустрије

Фридрих II, војвода Аустрије
Лични подаци
Датум рођења(1211-04-25)25. април 1211.
Место рођењаВинер Нојштат,
Датум смрти15. јун 1246.(1246-06-15) (35 год.)
Место смртиЛајта,
Породица
СупружникAgnes of Merania
РодитељиЛеополд VI Аустријски
Теодора Анђелина, војвоткиња Аустрије
ДинастијаБабенберзи
Војвода Аустрије
ПретходникЛеополд VI, војвода Аустрије
НаследникРудолф I Хабзбуршки

Фридрих II од Аустрије познат и као Фридрих Свађалица (Винер Нојштат, 25. април 1211- Лајта, 15. јун 1246) је био војвода Аустрије. Био је син Леополда VI и Теодора Анђелина, војвоткиња Аустрије, од 1230. до своје смрти. Био је пети и последњи аустријски војвода из династије Бабенберг, након што је Аустрија уздигнута из ранга маркгрофовија у ранг војводства 1156. године, Привилегиум Минус.[1] Погинуо је у бици на реци Леита, не оставивши мушке наследнике.

Породица

Рођен је у Винер Нојштату, Фридрих је био други преживели син бабенбершког војводе Леополда VI од Аустрије и Теодоре Анђел Ватац, византијске принцезе.[2] Смрћу његовог старијег брата Хенрика 1228. постао је једини наследник аустријског и штајерског војводства.

Његова прва супруга била је византијска принцеза Евдокија Ласкарис,[3] (названа Софија),[4] ћерка цара Теодора I Ласкариса и његове прве жене Ане Комнин Анђел. Разведени су 1222. Фридрих се други пут оженио Агнезом од Мераније 1229. године, наследницом изумрле племићке куће Андеха чији је мираз укључивао велике поседе у Крањској и Виндски марш.[5] Од 1232. Фридрих је себе називао Доминус Карниолае („Господар Крањске“). Међутим, брак је раскинут због бездетности 1243. године.

Владавина

Фридрих је наследио свог оца 1230. Поносан на своје византијско порекло, млади војвода је убрзо постао познат као Свађалица због своје оштре владавине и честих ратова против суседа, пре свега са Угарском, Баварском и Чешком. Чак је и аустријски Куенринг министериалес, који је до сада био веран владајућој кући, покренуо побуну чим је почела његова владавина.

Према Велткроник оф Јанс дер Еникел, Фридрих је отишао на двор цара Фридриха II по његовом позиву, предводећи поворку од 200 витезова који су носили племенске боје Аустрије. Када је пришао цару, био је одушевљено позван — и по заповести и по захтеву цара Фридриха II — да једе хлеб са њим. Војвода је то одбио, рекавши да је донео своје злато. Али цар је инсистирао. Тако је уместо тога наредио да нико у граду не продаје војводи огрев за његову кухињу. Војвода Фридрих II је уместо тога тражио да купи кућу и када је цар сазнао за то, забранио је. Војвода Фридрих II је тада наредио свом маршалу да изађе касно увече и купи мало орашастих плодова како би му се припремила храна. Војвода Фридрих II је толико импресионирао цара да му је дозволио продају дрва за огрев и шта год пожели. После је војвода тражио да му покажу цареве плаћене убице, што му је и било дозвољено. Прешли су на градску кулу, која је била висока 50 кубика, и извели двојицу његових убица. Цар је тада рекао једном да скочи и без размишљања је човек скочио и пао у смрт. Одмах је војвода Фридрих II био импресиониран чистом лојалношћу ових људи и цар је спречио другог човека да скочи. Искуство је уверило војводу у цареву моћ.[6]

Најопаснији су били његови спорови са хоенштауфенским царем Фридрихом II у току побуне царевог сина Хенрика (VII), мужа Фридрихове сестре Маргарете. Не само да је војвода одбио да се појави на дијети Рајхстага 1232. у Аквилеји, позивајући се на привилегије аустријске Привилегиум Минус, и пркосио је цара свађајући се са угарским краљем Белом IV, чинило се и да је био умешан у заверу свог шурака Хенрика. Када је поново одбио да присуствује на дијети у Мајнцу 1235. године, цар Фридрих II га је коначно изопштио и дао дозволу чешком краљу Вацлаву I да изврши инвазију на аустријске земље. Беч је отворио капије за уједињене чешке и баварске снаге и током година Фридрихове изопштености постао је чак и царски слободни град, где је цар свог сина Конрада IV прогласио за краља Римљана 1237. Међутим, протерани војвода је успео да задржи своју положај владара једне аустријске крње државе у својој резиденцији у Винер Нојштату. Исте године, војвода Фридрих II је донео Ландрехтски закон, који је захтевао да сви поданици бране земљу у случају инвазије.[7]

Године 1239, у спектакуларној промени у царској политици, војвода Фридрих II је постао један од најважнијих царевих савезника. Године 1241, војвода Фридрих II је био један од ретких западноевропских команданата који су се суочили са Монголима када су напали Аустрију. Након што су Монголи почели да пљачкају Угарску и Хрватску, краљ Бела IV је затражио помоћ од папства и западноевропских владара. Војвода Фридрих II је послао врло малу експедициону јединицу витезова у помоћ Мађарима. Он и његови витезови успели су да победе малу монголску групу током почетних фаза битке код Мохија, али су убрзо отишли ​​након сукоба са краљем Белом IV и Куманима у региону. Поново ће срести Монголе, овог пута у својој земљи. После пораза од Угарске, Монголи су се сада усмерили на Беч. Мања јуришна ескадрила почела је да пљачка Винер Нојштат у јужном Бечу, али их је војвода Фридрих II заједно са својим витезовима и страним савезницима победио и истерао. Аустријанци ће поново победити Монголе у ​​речном маршу у Тебену.[8][9]После тога, Монголи више никада нису покушали да нападну Аустрију.

Сукоб са Чешком је разрешен веридбом његове нећаке Гертруде од Бабенберга са најстаријим сином краља Вацлава I, маркгрофом Владиславом Моравским. Преговори са царем о уздизању Беча у бискупију и Аустрије (укључујући Штајерску) у краљевину покренути су, међутим, под условом да се војводина нећака Гертруда сада уда за педесетогодишњег цара, којег је недавно изопштио папа Гргур IX и били су му потребни савезници. Услови су договорени 1245. године, али својевољно млада девојка, тада у својим касним тинејџерским годинама, одбила је да се појави на церемонији конзумације на дијети у Верони. У години пре своје смрти, војвода Фридрих II је коначно успео да од Аквилејске патријаршије добије власт над Марком Крањском, али је после његове смрти она припала корушком војводи Бернхарду фон Шпанхајму.

Амбициозни планови војводе Фридриха II пропали су када је погинуо у бици на реци Лејти, у другом граничном сукобу који је водио са мађарским краљем Белом IV. Сахрањен је у опатији Хајлигенкројц.

Наслеђе

Како је аустријски Привилегиум Минус из 1156. такође дозвољавао женама право наследства, Фридрихова сестра Маргарета и његова нећака Гертруда би имале право на престо. Убрзо након смрти ујака, Гертруда се прво удала за свог вереника Владислава Моравског, који је ипак умро следеће године, затим за маркгрофа Хермана VI од Бадена, који није успео да задржи свој положај у Аустрији, и на крају 1252. године за кнеза Романа Даниловича, млађег брат кнеза Лава I Рјуриковича, зета угарског краља, и овај брак се такође завршио разводом 1253. године.

Исте године чешки Пшемисловићи су поново покушали да потврде своје претензије на аустријско и штајерско војводство тако што су уговорили брак између Гертрудине тетке Маргарете од Бабенберга и сина краља Вацлава, Отакара II, више од двадесет година млађег од ње. Након тога, Аустрија је постала поље сукоба између Пшемисловића и мађарске династије Арпад, у којем је Отакар II у почетку победио краља Белу IV у бици код Кресенбруна 1260. године, док га коначно није збацио хабзбуршки краљ Рудолф I од Немачке у бици Маркхфелда 1278. године.

Као последњи бабенбершки војвода, Фридрих II Свађалица означава крај једне ере у историји Аустрије, почевши од свргавања маркгрофа Леополда I 976. Својим преамбициозним плановима, који су често били осујећени његовим несталним карактером, донекле је личио на свог каснијиег хабзбуршког наследник војводу Рудолф IV. Према историчару из 18. века Хризостому Ханталеру, војвода Фридрих II је био први аустријски војвода који је користио црвено-бело-црвени грб након свог приступања — покушај да победи против невољних локалних племића и да нагласи своју аутономију према цару Фридриху II. Племе је први пут документовано у печату на листини издатој 30. новембра 1230. којом се потврђују привилегије опатије Лилијенфелд. Средњовековни хроничар Јанс дер Еникел извештава да се војвода појавио у црвено-бело-црвеној свечаној хаљини на свом крунисању 1232. године у бечком Шотенштифту.

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Леополд III, маркгроф Аустрије
 
 
 
 
 
 
 
8. Хенрик II Аустријски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Агнеса од Немачке
 
 
 
 
 
 
 
4. Леополд V Аустријски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Андроник Комнин
 
 
 
 
 
 
 
9. Теодора Комнина Аустријска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Eirene
 
 
 
 
 
 
 
2. Леополд VI Аустријски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Бела II Слепи
 
 
 
 
 
 
 
10. Геза II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Јелена Вукановић
 
 
 
 
 
 
 
5. Јелена Угарска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Мистислав I Велики
 
 
 
 
 
 
 
11. Еуфросина Кијевска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Љубава Дмитријевна
 
 
 
 
 
 
 
1. Фридрих II, војвода Аустрије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Теодора Анђелина, војвоткиња Аустрије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце

  1. ^ Lingelbach 1913, стр. 93–94
  2. ^ Loud & Schenk 2017, p. xxii.
  3. ^ Loud & Schenk 2017, p. xxii.
  4. ^ Angold 2011, стр. 53
  5. ^ Lyon 2013, стр. 186
  6. ^ Graeme 2003, стр. 157–163
  7. ^ Gravett 1997, стр. 13
  8. ^ Jackson, Peter. The Mongols and the West: 1221-1410. Routledge; 1 edition (April 9, 2005). Jackson, Peter (2005). The Mongols and the West, 1221-1410. Pearson Longman. стр. 67. ISBN 978-0582368965. 
  9. ^ Howorth, Henry Hoyle. History of the Mongols from the 9th to the 19th Century: Part 1 the Mongols Proper and the Kalmyks. Cosimo Classics (January 1, 2013). Howorth, Henry Hoyle (јануар 2008). History of the Mongols from the 9th to the 19th Century: The Mongols Proper and the Kalmyks. Cosimo. стр. 152. ISBN 978-1605201337. 

Литература

  • Angold, Michael (2011). „The Latin Empire of Constantinople, 1204–1261: Marriage Strategies”. Ур.: Herrin, Judith; Saint-Guillain, Guillaume. Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean After 1204. Farnham: Ashgate Publishing Limited. стр. 47—68. ISBN 978-1409410980. .
  • Beller, Steven (2006). A Concise History of Austria. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0521478861. .
  • Fastlinger, Maximilianus, ed. (1920). Passau Necrologies, Volume 2. Berlin: Böhlau.
  • Graeme Dunphy, R. (2003). History as Literature: German World Chronicles of the Thirteenth Century in Verse. Michigan: Western Michigan Univ. ISBN 978-1580440424. .
  • Gravett, Christopher (15. 11. 1997). German Medieval Armies 1000–1300. Oxford: Osprey Publishing. ISBN 978-1855326576. .
  • Lechner, Karl. Die Babenberger: Markgrafen und Herzoge von Österreich 976–1246. Vienna: Böhlau. ISBN 978-3205085089. .
  • Leeper, Alexander Wigram Allen (1941). A History of Medieval Austria. London: Oxford University Press. ISBN 978-0404153472. .
  • Lingelbach, William E. (1913). The History of Nations: Austria-Hungary. New York: P. F. Collier & Son Company. ASIN B000L3E368. .
  • Loud, Graham A.; Schenk, Jochen, eds. (2017). The Origins of the German Principalities, 1100–1350: Essays by German Historians. Routledge.
  • Lyon, Jonathan R. (2013). Princely Brothers and Sisters: The Sibling Bond in German Politics, 1100–1250. Cornell University Press. 186
  • Pohl, Walter (1995). Die Welt der Babenberger: Schleier, Kreuz und Schwert. Graz: Verlag Styria. ISBN 978-3222123344. .
  • Previte-Orton, Charles William. History of Europe, 1198-1378, by Charles W. Previte-orton. London: Methuen & Company Ltd. ISBN 978-0416435207. .
  • Rickett, Richard (1991). A Brief Survey of Austrian History. Vienna: G. Prachner. ISBN 978-3853670019. .
  • Vaníček, Vratislav (2000). Velké dějiny zemí Koruny české II. 1197–1250. Bláhová, Marie; Frolík, Jan; Profantová, Nad̕a; Čornej, Petr; Klimek, Antonín (1999). Velké dějiny zemí koruny české. Praha: Paseka. стр. 341. ISBN 8071852732. .
  • Veber, Václav (2002). Dějiny Rakouska. Praha: Lidové noviny. стр. 107. ISBN 8071064912. .