Франц Шуберт

За другa значења, погледајте страницу Франц Шуберт (официр).
Франц Шуберт
Франц Петер Шуберт
Датум рођења(1797-01-31)31. јануар 1797.
Место рођењаБеч, Хабзбуршка монархија
Датум смрти19. новембар 1828.(1828-11-19) (31 год.)
Место смртиБеч, Аустријско царство
Потпис

Франц Петер Шуберт (нем. Franz Peter Schubert; Беч, 31. јануар 1797 — Беч, 19. новембар 1828) је био аустријски композитор, који се сматра последњим мајстором бечке класичне школе. Франц Шуберт је један од најранијих поборника музичког романтизма.

И поред тога што је умро у 31 години живота, написао је око 630 соло песама (композиција), девет симфонија, међу којима је најпознатија Недовршена симфонија, сонате, квартете, неколико опера и многа друга дела. Шуберт се убраја у најнадареније композиторе 19. века.

Већи део живота Шуберт је провео у Бечу у материјално скромним приликама, а издржавао се као учитељ музике. Афирмисао се у уметничком кругу пријатеља који су од 1823. приређивали приватне концерте зване „шубертијаде“, посвећене његовој музици. Први јавни концерт на којем су изведене искључиво Шубертове композиције одржан је непосредно пред његову смрт 1828. године.

За време живота није добио признање за свој рад.

Биографија

Кућа у којој је Шуберт рођен

Младост

Шуберт је рођен у Химелпфортгрунду (данас део Алсергрунда), предграђу Беча 31. јануара 1797. Његов отац Франз Теодор Шуберт, учитељ, био је син моравског сељака, а његова мајка Елизабет (рођена Виец), кћерка шлеског мајстора бравара, пре брака радила је као кућна помоћница. Франц Теодор је имао укупно четрнаестеро деце (једно ванбрачно је рођено 1783.[1]), девет је преминуло у дојеначком добу, док је пет преживело. Отац је био познат учитељ и његова школа у Лиxтенталу, (део Бечког деветог дистрикта), била је добро испуњена[2]. Отац није био познати музичар нити је имао формално музичко образовање, али је сина успео да научи неким основним елементима музике.[3]

У својој шестој години, Шуберт је почео да прима редовне инструкције од оца, а годину дана касније је уписан у очеву школу. У то време је почело и његово формално музичко образовање. Отац је наставио да га учи основама виолине[4], а брат Игназ му је давао часове клавира[5]. У седмој години га је подучавао Михаел Холзер, оргуљаш и вођа збора цркве у Лиxтенталу.

Холзерове лекције чини се састојале су се од разговора и дивљења[6], те се чини да је дечак више користи имао од познанства са колегама које упознао и који су га водили у локална складишта клавира, где је могао вежбати на квалитетнијим инструментима[7]. Свирао је и виолу у позоришном гудачком квартету, са браћом Фердинандом и Игназом, док је отац свирао виолончело. Многа од својих првих дела за гудачки квартет написао је за овај музички састав.[8]

Шуберта је 1804. први пута приметио Антонио Салијери, тада водећи бечки музички ауторитет, који је препознао његове вокалне способности. У новембру 1808. је постао ученик на „Штатконвикт“ (царској богословији) преко хорске школарине.

Ту је Шуберт упознао Моцартове увертире и симфоније[9]. Његово искуство са тим делима и различитим једноставнијим композицијама, у комбинацији са повременим посетама опери поставили су основу са његово велико музичко знање.[10] Један од важних музичких утицаја долазио је од песама Јохана Рудолфа Цумстига, који је био важан композитор песама тога времена, које је Шуберт хтео да „модернизује“ (према наводима Шубертовог пријатеља Јозефа фон Спауна).[11] Шубертово пријатељство са Спауном започело ја на Штатконвикту и трајало је читавог живота. У тим раним данима боље стојећи Спаун опскрбљивао је Шуберта папиром за писање музике.

У међувремену у његовим композицијама почео се показивати његов гениј. Шуберту су повремено допуштали да диригује оркестром Штатконвикта, а Салијери је одлучио да га приватно учи музичкој композицији и теорији[12]. Током боравка у Штатконвикту написао је велик број музичких дела од којих су познатија Kyrie (Д. 31) и Salve Regina (Д. 27), уз октет за дувачке инструменте (D. 72/72a, комеморација мајчине смрти 1812.[13]), кантату за гитару и мушки глас (Д. 110, у част очева рођендана 1813), и своју прву симфонију (Д. 82).

Учитељ у очевој школи

На крају 1813, напустио је Штатконвикт, и вратио се кући на студије у Нормалхауптшулу где је учио да постане учитељ. Године 1814. почиње да ради у очевој школи са најмлађим ученицима. Током две године рада као учитељ, и даље је наставио приватну обуку о композицији код Салијерија. Салијери га је научио о музици више него сви остали. Растали су се 1817. године.

Године 1814. је Шуберт је упознао младу сопранисткињу Терезу Гроб, кћерку локалног произвођача свиле и за њен глас написао неколико литургијских дела (најпознатија су Salve Regina и Tantum Ergo). Тереза је била солисткиња на премијери прве мисе (Д. 105) у септембру 1814. Шуберт је хтео да је ожени, али је био спречен строгим законима о браку из 1815. који су захтевали од младожење да докаже како има средства за уздржавање породице. У новембру 1816. након што није добио посао у Љубљани, Шуберт је Терезином брату Хајнриху послао збирку песама.

Једна од најпродуктивнијих Шубертових година била је 1815. у којој је компоновао више од 20.000 тактова музике, од чега је више од половине било за оркестар, укључујући и девет црквених дела, симфонију и око 140 песама (нем. Lieder). Упознао је и Анселма Хјутенбренера и Франца фон Шобера који ће му постати доживотни пријатељи. Са Јоханом Мајрофером га је упознао Спаун 1814.

Потпора пријатеља

Значајне промене догодиле су се у Шубертовом животу 1816. Шобер студент из добростојеће породице позвао је Шуберта да се усели у кућу његове мајке. Предлог је дошао у време када је одбијен за радно место у Љубљани и када је одлучио да не ради у очевој школи. До краја године постао је гост у Шоберовом дому. Покушавао је да повећа приходе дајући музичке часове, али је брзо одустао и посветио се компоновању. Већи део дела из тог времена је необјављен, али су рукописи и копије кружиле међу пријатељима и поштоваоцима.

Рано 1817. Шобер је представио Шуберта Јохану Михаелу Воглу, угледном баритону двадесет година старијем од Шуберта. Вогл за којега ће Шуберт написати бројне песме постао је један од главних промотера Шуберта у бечким музичким круговима. Упознао је и Јозефа Хјутенбренера (брата Анселма), који је такође имао важну улогу у промовисању Шубертове музике. Ове особе и бројан круг пријатеља и музичара, касније ће постати заслужни за промовисање, скупљање и након његове смрти очување његове музике.

Касно 1817. Шубертов отац добио је ново радно месту у школи у Росау (недалеко од Лихтентала). Шуберт се придружио оцу и невољно се посветио учитељским дужностима. Рано 1818. одбијено му је чланство у угледној „Gesellschaft der Musikfreunde“, које би му унапредило музичку каријеру. Ипак његов рад постао је све запаженији у штампи и његово прво извођење секуларног дела, увертира изведена у фебруару 1818. доживела је похвале бечких новина и новина из иностранства.

Шуберт је провео лето 1818. као учитељ музике у породице Јохана Карла Естерхазјата у његовом дворцу у Жељезовцама (тада Аустрија, данас Словачка). Подучавао је свирању клавира и певању његове две кћерке Мари и Каролин, за релативно добру плату. Посао му није одузимао превише времена те је током боравка компоновао. У то време је написао своју светски познату композицију Војни марш број 1. у Д-дуру. Предах у Жељезовцама довео је до наставка компоновања за дует клавира.

Током раних 1820-их, Шуберт је био део групе уметника и студената који су се међусобно дружили. Узак круг пријатеља претрпео је тежак ударац када је аустријска полиција, опрезна на било каква окупљања и активности младих након француске револуције и наполеонских ратова, Шуберта и неке његове пријатеље ухапсила. Један од Шубертових пријатеља, Јохан Сен, осуђен је на годину дана затвора и трајно му је забрањен улазак у Беч, док су остала тројица и Шуберт строго опоменути. Иако Шуберт никад више није видео Сена, компоновао је неке његове поеме (Selige Welt и Schwanengesang), што је можда довело до свађе са Мајрхофером са којим је становао у то време.

Музичка зрелост

Дела из 1819. и 1820. показала су значајан напредак у развоју зрелости и стила[14]. Недовршени ораторијум „Лазарус“ (Д. 689) започет је у фебруару; након чега су следили, усред бројних мањих дела, 23. Псалам (Д. 706), Gesang der Geister (Д. 705/714), Quartettsatz у ц-молу (Д. 703), и Фантазија у Ц-дуру (Wanderer Fantasy) (Д. 760). Од значаја је и извошење две Шубертове опере 1820: Die Zwillingsbrüder (Д. 647) 14. јула и Die Zauberharfe (Д. 644) 21. августа[15]. Његове веће музичке композиције (осим његових миса) изводио је само аматерски оркестар у Гунделхофу, група која је израсла из забава квартета у његовом дому. Почео је заузимати све проминентнији положај, обраћајући се ширем кругу публике. Издавачи нису обраћали пажњу на њега, једино је Антон Дијабели невољно пристао да штампа нека од његових дела[16].

Тако је штампано првих седам бројева опуса (све песме), након чега је сарадња престала. Ситуација се побољшала у марту 1821. када је Вогл отпевао Der Erlkönig на концерту који је био изузетно добро примљен[17]. Тог месеца Шуберт је компоновао варијацију валцера Антона Дијабелија (Д. 718), и био један од педесет композитора који су допринели делу Vaterländischer Künstlerverein (антологија која садржи и 81 варијацију за клавир, на теме дела Дијабелија које је компоновао 51 аустријски музичар тог времена).

Продукција две опере усмерила је Шубертову пажњу на позорницу, али је због низа разлога била готово потпуно неуспешна. Свеукупно продуковао је седамнаест сценских дела, сва неуспешна те су била брзо заборављена. Године 1822. Alfonso und Estrella је одбијена делимично због либрета[18].Fierrabras (Д. 796) је одбијена у јесен 1823. великим делом због популарности Росинија и италијанског стила опере и неуспеха Карл Марија фон Веберове Euryanthe[19]. Die Verschworenen (Завереници, Д. 787) је забрањена од стране цензора (наводно на темељу наслова)[20], и Rosamunde (Д. 797) је повучена након две ноћи, због лошег квалитета представе за коју је Шуберт написао музику.

Године 1822. упознао је немачког композитора Карл Марија фон Вебера и Бетовена, али из тих познанстава није се пуно изродило.

Касније године и ремек-дела

Иако преокупиран позориштем и касније својим службеним дужностима, Шуберт је и у тим годинама пронашао времена за писање великог броја композиција. Завршио је Мису бр. 5 (Д. 678), а 1822. започео је рад на делу које највише показало његову зрелу личну музичку визију, VIII симфонија у х-молу, „Недовршена Симфонија“. Разлог зашто ју је оставио недовршеном и данас је непознат, те је предмет расправа стручњака. Године 1823. Шуберт, уз Fierrabras, пише и први циклус песама Die schöne Müllerin (Д. 795), на поеме немачког песника Вилхелма Милера. Током те године пише и песму Du bist die Ruh (Д. 776).

Године 1824. пише варијације за флауту и клавир на пјесму Trockne Blumen, из циклуса Die schöne Müllerin и неколико гудачких квартета. Пише и Arpeggione Sonata (Д. 821), у време када је трајала мања помама за „арпеђионом“ (инструмент сличан гитари). У пролеће те године пише Октет у Ф-дуру (Д. 803), а у лето се враћа у Зелиз. Тамо га привлачи мађарски музички идиом и пише Divertissement à la hongroise (Д. 818) за дует клавира и Гудачки квартет у а-молу (Д. 804). Наводно се тада узалудно заљубио у своју ученицу, грофицу Каролин Естерхази, али је само једно дело посветио њеном имену Фантазија у ф-молу (Д. 940) за дует клавира.

Неуспеси ранијих година, компензовани су просперитетом током 1825. Страх од сиромаштва је заборављен и провео је угодне летње празнике у Горњој Аустрији, где је прихваћен са ентузијазмом. Од 1826. до 1828. живео је у Бечу и компоновао, осим кратке посете Грацу 1827.

Болест и смрт

Усред креативне активности његово здравље се нарушило. Службени разлог смрти била је тифоидна грозница, иако су изнесене и друге теорије, од којих је једна да је био у терцијарној фази сифилиса. Касно у лето 1828. посетио је дворског лекара Ернста Рина, који је потврдио његове сумње да је неизлечиво болестан те да ће вероватно убрзо умрети. Неки од симптома које је имао упућују на тровање живом, која се у то време користила као лек за сифилис. На почетку новембра поновно се разболео. Осећао је главобоље, грозницу, имао отечене зглобове и повраћао. Шуберт је преминуо у Бечу у својој 31. години, 19. новембра 1828. у стану свог брата Фердинанда. Последње музичко дело које је желео да чује био је Бетовенов Гудачки квартет бр. 14 у цис-молу, оп. 131. У складу са властитим жељама покопан је крај Бетовена, човека којем се дивио, на сеоском гробљу у Верингу.

Године 1872. у бечком парку Штадпарк, подигнут је меморијал Францу Шуберту. Године 1888. оба гроба, Шубертов и Бетовенов су премештена у средишње бечко гробље Централфридхоф, где се налазе покрај гробова Јохана Штрауса II и Јоханеса Брамса. Гробље у Верингу је претворено 1925. у парк, назван Шубертов парк, а бивши гроб му је означен бистом.

Комеморације

Године 1897. стогодишњицу Шубертовог рођења, музички свет је обележио фестивалима и музичким извођењима посвећеним његовој музици. У Бечу је одржано десет дана концерата, а цар Фрањо Јосип I одржао је говор у којем признаје Шуберта као стваратеља уметничке песме и једног од аустријских најдражих синова[21][22]. У Карлсруеу одржана је прва продукција његове опере Fierrabras[23]. Године 1928. Шубертова недеља одржана је у Европи и САД, како би означило сто година смрти композитора. Шубертова дела извођена су у црквама, концертним дворанама и емитована на радио-станицама. Одржано је у његову част и такмичење са главном наградом од 10.000 америчких долара под покровитељством Columbia Phonograph Company. Победио је шведски композитор Курт Атерберг са Шестом симфонијом[24]

Дела

Референце

  1. ^ Rita Steblin, "Franz Schubert – das dreizehnte Kind", Wiener Geschichtsblätter, 3/ (2001). стр. 245–265.
  2. ^ Kreissle von Hellborn, Heinrich; Wilberforce, Edward (translator) . Franz Schubert, a musical biography, from the German (abridged). (roughly, volume 1 of Kreissle)
  3. ^ Duncan, Edmondstoune (1905). Schubert. J.M. Dent. 1866. ISBN 978-1-4437-8279-1. OCLC 2058050 pp. 3.
  4. ^ Duncan, Edmondstoune . Schubert. J.M. Dent. Duncan, Edmondstoune (1905). Schubert. Read Books. стр. 3. ISBN 978-1-4437-8279-1. OCLC 2058050. 
  5. ^ Gibbs, Christopher H. (2000). The Life of Schubert. Cambridge University Press. стр. 25. ISBN 978-0-521-59512-4. 
  6. ^ Maurice J. E. Brown, The New Grove Schubert. ISBN 978-0-393-30087-1. стр. 2-3.
  7. ^ Kreissle von Hellborn, Heinrich; Wilberforce, Edward (translator) . Franz Schubert, a musical biography, from the German (abridged). (roughly, volume 1 of Kreissle)pp. 3.
  8. ^ Gibbs 2000, стр. 26. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFGibbs2000 (help)
  9. ^ Duncan, Edmondstoune . Schubert. J.M. Dent. 1905. ISBN 978-1-4437-8279-1. OCLC 2058050.str 5—7.
  10. ^ Duncan, Edmondstoune . Schubert. J.M. Dent. 1905. ISBN 978-1-4437-8279-1. OCLC 2058050.str 7.
  11. ^ Gibbs 2000, стр. 29. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFGibbs2000 (help)
  12. ^ Duncan, Edmondstoune . Schubert. J.M. Dent. 1905. ISBN 978-1-4437-8279-1. OCLC 2058050.str 9.
  13. ^ Frost, Henry Frederic (1915). Schubert. Scribner. OCLC 45465176. pp. 9.
  14. ^ Hadow, William Henry . "Franz Schubert".Encyclopædia Britannica 24. London, New York: The Encyclopædia Britannica Company. стр. 380.
  15. ^ Austin, George Lowell (1873). The Life of Franz Schubert. Shepard and Gill. 1911. ISBN 978-0-404-12856-2. OCLC 4450950 pp. 46-47.
  16. ^ Kreissle von Hellborn, Heinrich; Wilberforce, Edward (translator) (1866). Franz Schubert, a musical biography, from the German (abridged). (roughly, volume 1 of Kreissle)pp. 90-92.
  17. ^ Kreissle von Hellborn, Heinrich; Wilberforce, Edward (translator) (1866). Franz Schubert, a musical biography, from the German (abridged). (roughly, volume 1 of Kreissle)pp. 25.
  18. ^ Newbould, Brian (април 1999). Schubert: The Music and the Man. University of California Press. стр. 173. ISBN 978-0-520-21957-1. 
  19. ^ Gibbs, Christopher H. [ed.] (1999). The Cambridge Companion to Schubert. The Cambridge Companion to Schubert: Cambridge University Press. стр. 228. ISBN 978-0-521-48424-4.  Непознати параметар |DUPLICATE_year= игнорисан (помоћ)
  20. ^ Gibbs, Christopher H. [ed.] (1997). The Cambridge Companion to Schubert. The Cambridge Companion to Schubert: Cambridge University Press. стр. 111. ISBN 978-0-521-48424-4. 
  21. ^ Rodenberg, Julius; Pechel, Rudolf . Deutsche Rundschau, volume 102 (Jan–Mar 1900) . Gebrüder Paetel.OCLC 156 (6444). стр. 118. (језик: немачки)
  22. ^ "Musical Times" časopis, op.38, februar, izdavač "Novello", godina 1897, OCLC 1608351
  23. ^ Gibbs, Christopher H. [ed.] (1900). The Cambridge Companion to Schubert. The Cambridge Companion to Schubert: Cambridge University Press. стр. 318. ISBN 978-0-521-48424-4.  Непознати параметар |DUPLICATE_year= игнорисан (помоћ)
  24. ^ „"Schubert Ecstasy". Time. 3. 12. 1928. Pristupljeno 10. 8. 2013.”. Архивирано из оригинала 03. 11. 2009. г. Приступљено 12. 08. 2017. 

Литература

  • Gibbs, Christopher H. (2000). The Life of Schubert. Cambridge University Press. стр. 25. ISBN 978-0-521-59512-4. 
  • Kreissle von Hellborn, Heinrich (1865). Franz Schubert. Carl Gerold's Sohn.  The first significant biography of Schubert. This edition is available at [1][мртва веза](roughly, volume 1 of Kreissle)
  • Kreissle von Hellborn, Heinrich (1869). The Life of Franz Schubert, Vol. 2. Coleridge, Arthur Duke (translator); Grove, George (appendix). Longmans, Green, and Co.  (roughly, volume 2 of Kreissle)
  • Austin, George Lowell (1873). The Life of Franz Schubert. Shepard and Gill. ISBN 978-0-404-12856-2. OCLC 4450950. 
  • Duncan, Edmondstoune (1905). Schubert. J.M. Dent. ISBN 978-1-4437-8279-1. OCLC 2058050. 
  • Dvořák, Antonín (1894). „Franz Schubert”. Century Illustrated Magazine. Cairns Collection of American Women Writers. 48 (3). OCLC 4279873. 
  • Frost, Henry Frederic (1915). Schubert. Scribner. OCLC 45465176. 
  • Grove, George; Fuller-Maitland, John Alexander (1908). Grove's Dictionary of Music and Musicians, volume 4. Macmillan. OCLC 407077. 
  • Rodenberg, Julius; Pechel, Rudolf (1900). Deutsche Rundschau, volume 102 (Jan–Mar 1900) (на језику: German). Gebrüder Paetel. OCLC 1566444. 
  • Thayer, Alexander Wheelock; Krehbiel, Henry E.; Deiters, Hermann; Riemann, Hugo (1921). The Life of Ludwig Van Beethoven: vol 3. New York: The Beethoven Association. OCLC 422583. 
  • „Musical Times”. 38. Novello. 1897. OCLC 1608351. 
  • Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Schubert, Franz Peter”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press. 
  • Brown, A. Peter (2002). The Symphonic Repertoire. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-33487-9. 
  • Deutsch, Otto Erich; et al. (1978). Franz Schubert, thematisches Verzeichnis seiner Werke in chronologischer Folge. Bärenreiter. ISBN 978-3-7618-0571-8. 
  • Emmons, Shirlee; Lewis, Wilbur Watkin (2006). Researching the Song: A Lexicon. Oxford University Press US. ISBN 978-0-19-515202-9. 
  • Ewen, David (2007). Composers of Yesterday. READ BOOKS. ISBN 978-1-4067-5987-7. 
  • Gammond, Peter (1982). Schubert. London: Methuen. ISBN 978-0-413-46990-8. 
  • Gibbs, Christopher H. (2000). The Life of Schubert. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-59512-4. 
  • Gibbs, Christopher H., ур. (1997). The Cambridge Companion to Schubert. Cambridge Companions to Music. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-48424-4. 
  • Lev, Ray (1947). Franz Schubert – Piano Sonata no. 15 in C major (Unfinished); Allegretto in C minor – Ray Lev, Pianist (78 RPM). United States: Concert Hall Society. Release B3. 
  • Lindmayr-Brandl, Andrea (2003). Franz Schubert: Das fragmentarische Werk (на језику: German). Franz Steiner Verlag. ISBN 978-3-515-08250-1. 
  • Liszt, Franz (1989). An Artist's Journey: Lettres D'un Bachelier ès Musique, 1835–1841. Suttoni, Charles (translator, contributor). University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-48510-2. 
  • Tobias Lund (2009). Enthusiasm, Contemplation, and Romantic Longing: Reconsidering Schubert's Sectional Songs in the Light of Historical Context. ISBN 978-91-976670-2-9. . Lund University, Department of Arts and Cultural Sciences.
  • McClary, Susan (1994). „Constructions of Subjectivity in Franz Schubert's Music”. Ур.: Brett, Philip; Wood, Elizabeth; Thomas, Gary. Queering the Pitch: The New Gay and Lesbian Musicology. Routledge. ISBN 978-0-415-90753-8. 
  • Newbould, Brian (1999). Schubert: The Music and the Man. University of California Press. ISBN 978-0-520-21957-1. 
  • Schonberg, Harold C. (1997). The Lives of the Great Composers. W. W. Norton. ISBN 978-0-393-03857-6. 
  • Smith, Jane Stuart; Carlson, Betty; Schaeffer, Francis A. (1995). The Gift of Music: Great Composers and Their Influence. Good News Publishers. ISBN 978-0-89107-869-2. 
  • Steblin, Rita (1998). „Schubert's Relationship with Women: An Historical Account”. Ур.: Newbould, Brian. Schubert Studies. Ashgate. стр. 159—182. ISBN 978-1-85928-253-3. 
  • Steblin, Rita (1998). „In Defense of Scholarship and Archival Research: Why Schubert's Brothers Were Allowed to Marry”. Current Musicology. 62: 7—17. 
  • Swafford, Jan (1992). The Vintage Guide to Classical Music. Vintage Books. ISBN 978-0-679-72805-4. 
  • Schubert, Franz (1996). Symphony, No 7, D 759, B minor, "Unfinished" (на језику: German). Bärenreiter. OCLC 39794412.  German-language publication of the Unfinished Symphony score as No. 7.
  • Schubert, Franz (2008). Symphony No. 7 in B minor D 759 Unfinished Symphony. Eulenburg Audio+Score Series. Eulenburg. ISBN 978-3-7957-6529-3.  English-language publication of the Unfinished Symphony score as No. 7.
  • Schubert, Franz; Reichenberger, Teresa (1986). Symphony No. 8 in B minor, D. 759 Unfinished (Paperback). ISBN 978-3-7957-6278-0.  English-language publication of the Unfinished Symphony score as No. 8.
  • Deutsch, Otto Erich; Wakeling, Donald R. (1995). The Schubert Thematic Catalogue. Courier Dover Publications. ISBN 978-0-486-28685-3. 
  • Deutsch, Otto Erich (1977). Schubert: A Documentary Biography. Eric Blom (translator). Da Capo Press. ISBN 978-0-306-77420-1. 
  • Deutsch, Otto Erich (1998). Schubert: Memoirs by His Friends. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-816436-4.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ) This is a reprint of Deutsch's 1958 work
  • Schubert, Franz; Deutsch, Otto Erich (1928). Franz Schubert's Letters and Other Writings. Savile, Venetia (translator). A. A. Knopf. ISBN 978-0-8369-5242-1. OCLC 891887. 
  • Kahl, Willi (1938). Verzeichnis des Schrifttums über Franz Schubert 1828–1928. Bosse Regensburg. 
  • Davidson, Michael; Hillenaar, Henk (2008). Schubert & Mayrhofer. Kahn & Averill, London. ISBN 978-1-871082-91-3. 
  • Davidson, Michael; Hillenaar, Henk (2010). Schubert & Friendship. Kahn & Averill, London. ISBN 978-1-871082-94-4. 
  • Hilmar, Ernst. Bausteine zu einer neuen Schubert-Bibliographie vornehmlich der Schriften von 1929 bis 2000. Teil I: Alphabetische Ordnung nach Autoren. In: Schubert durch die Brille No. 25, (2000). стр. 95–303 (Supplements and Index in No. 26, 27). Hans Schneider Tutzing. 
  • Gerlich, Thomas (2001). Schubert-Bibliographie (since 1999). In: Schubert : Perspektiven. Steiner Stuttgart. 
  • McKay, Elizabeth Norman (1991). Franz Schubert's music for the theatre. H. Schneider. ISBN 978-3-7952-0664-2. 
  • McKay, Elizabeth Norman (1996). Franz Schubert: A Biography. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-816681-8. 
  • Newbould, Brian (1997). Schubert: The Music and the Man. University of California Press. ISBN 978-0-520-21957-1. 
  • Newbould, Brian (1998). Schubert Studies. Ashgate. ISBN 978-1-85928-253-3. 
  • Newbould, Brian (1992). Schubert and the Symphony: A New Perspective. Toccata Press. ISBN 978-0-907689-26-3. 
  • Newbould, Brian (2003). Schubert the Progressive: History, Performance Practice, Analysis. Ashgate. ISBN 978-0-7546-0368-9. 
  • Walther Dürr, Andreas Krause (eds.): Dürr, Walther; Krause, Andreas (1997). Schubert-Handbuch. Stuttgart. ISBN 978-3-476-01418-4. . Metzler.
  • Ernst Hilmar. Verzeichnis der Schubert-Handschriften in der Musiksammlung der Wiener Stadt- und Landesbibliothek. . Kassel u. a. 1978 (Catalogus Musicus 8).
  • Ernst Hilmar, Margret Jestremski, ур. (2004). Schubert-Enzyklopädie. ISBN 978-3-7952-1155-4. . 2 Bände. Hans Schneider, Tutzing.
  • Hans-Joachim Hinrichsen (de): Untersuchungen zur Entwicklung der Sonatenform in der Instrumentalmusik Franz Schuberts. Tutzing 1994
  • Elizabeth Norman McKay: Franz Schubert's Music for the Theatre. Foreword by Claudio Abbado. (Veröffentlichungen des IFSI, 5), Tutzing 1991
  • Christian Pollack (ed.): Franz Schubert: Bühnenwerke. Kritische Gesamtausgabe der Texte. Tutzing 1988
  • Ernst Hilmar, Otto Brusatti (eds., mit einer Einleitung von Walter Obermaier): Franz Schubert. Ausstellung der Wiener Stadt- und Landesbibliothek zum 150. Todestag des Komponisten. Katalog. Wien 1978.
  • Ernst Hilmar. Schubert. . Graz 1989
  • Till Gerrit Waidelich (ed., together with R. Hilmar-Voit, A. Mayer): Franz Schubert. Dokumente 1817–1830. Erster Band: Texte. Programme, Rezensionen, Anzeigen, Nekrologe, Musikbeilagen und andere gedruckte Quellen (Veröffentlichungen des IFSI, 10/1), Tutzing 1993
  • Michael Lorenz: Studien zum Schubert-Kreis, PhDiss., University of Vienna, Vienna 2001
  • Ernst Hilmar (ed.): Franz Schubert. Dokumente 1801–1830. Erster Band. Addenda und Kommentar. (Veröffentlichungen des IFSI, 10/2), Tutzing 2003
  • Ernst Hilmar (ed.): Schubert durch die Brille. Mitteilungen des Internationalen Franz Schubert Instituts. Wien/Tutzing 1988–2003
  • Hans-Joachim Hinrichsen, Till Gerrit Waidelich (eds.): Schubert : Perspektiven Stuttgart 2001ff. ISSN 1617-6340 (content since 2001)
  • Alexander Stillmark: "'Es war alles gut und erfuellt'. Rudolf Hans Bartsch's Schwammwerl and the Making of the Schubert Myth", in: The Biedermeier and Beyond, edited by Ian F. Roe/John Warren, Peter Lang, Bern, Berlin, Frankfurt/M, 1999.

Спољашње везе

Франц Шуберт на Викимедијиној остави.

Снимци

Партитуре