Туларемија
Синоними	Тулараемија, куга Пахвантске долине,[1] зечја грозница,[1] грозница јеленске муве, Охарина грозница[2]
Туларемијска повреда на шаци
Специјалности	Инфективна болест
Симптоми	Грозница, чир коже, велики лимфни чворови[3]
Узроци	Francisella tularensis (болест шире крпељи, јеленске муве, контакт са зараженим животињама)[4]
Дијагностички метод	Тест крви, микробна култура[5][6]
Превенција	Инсектни репелант, ношење дугачких панталона, брзо уклањање крпеља, не узнемиравајуће мртвих животиња[7]
Лекови	Стрептомицин, гентамицин, доксициклин, ципрофлоксацин[5]
Прогноза	Генерално добра уз третман[4]
Фреквенција	~200 случаја годишње (САД)[8]
[уреди на Википодацима]

Туларемија је акутно заразно обољење.^[4] У зависности од пута ширења, јавља се у више клиничких облика. На месту уласка проузроковача у организам стварају се улцерације и оток лимфних чворова. Поред спољашњих манифестација, туларемија може да се јави и у плућном облику, који карактерише пнеумонија у абдоминалном облику са боловима у трбуху, ређе проливом и повраћањем и у септичком облику са високом температуром, знацима интоксикације и поремећајем свести.

Инфективни агенс је бактерија - Francisella tularensis. Осетљива је према повишеној температури, хлорним препаратима, формалину и другим дезинфекционим средствима. Насупрот томе, добро подноси нижу температуру. У води и влажном земљишту може остати у животу више месеци, а на кожи глодара, угинулих од туларемије, више недеља.

Инкубациони период је од 2 - 10 дана, а најчешће износи три дана.

У преко 90% случајева резервоар заразе су глодари (зечеви, ласице, веверице, пацови, мишеви), али резервоар заразе могу бити и друге, домаће и дивље животиње (говеда, овце, пси, мачке, срне, дивље свиње). Узрочник се налази у крви, гноју туларемичних лезија, мокраћи и измету инфицираних животиња.

Туларемија се не шири интерхумано. Због малог броја проузроковача у туларемичним лезијама болесника, његова заразност је минимална.

Туларемија се може ширити на више начина. Директним контактом са ткивима и крвљу оболелих и угинулих животиња или индиректно - уједом крпеља, обада, мува и неких врста комараца, настаје кожни облик туларемије. Хидричним путем, пијењем воде из бунара и извора који су контаминирани излучевинама оболелих животиња настаје цревни облик туларемије. Аерогено, контактом са прашином са житарицама, траве и сена настаје плућни облик туларемије. Слично као код лептоспироза, инфекција може настати и преко конјунктива у току рада и пливања у контаминираним водама.

Улазно место инфекције су конјунктиве, кожа и слузница респираторног и цревног тракта.

Према туларемији су једнако осетљиве све особе, без обзира на узраст и пол.

Прележана болест оставља дуг и солидан имунитет. међутим, описани су и случајеви реинфекције, нарочито код лабораторијских радника.

Мада је осетљивост према туларемији општа, чешће обољевају мушкарци средњег животног доба, јер су више изложени инфекцији приликом лова зечева, као и скидања коже и рада са месом инфицираних животиња. Због тога је јављање туларемије повезано са сезоном бављења одређеним пословима. Ловци на зечеве обољевају у сезони лова, септембар - јануар, ловци на бизамске пацове у периоду јуни - јули, а рибари и лица која раде или се купају у контаминираним водама обољевају током лета. Туларемија се најчешће јавља у облику појединачних случајева или мањих епидемија.

Туларемија је обољење северне земљине полулопте. Распрострањена је у Северној Америци, Европи и Азији. Највише је оболелих у САД, Русији и Аустрији. У нашој земљи појединачни случајеви туларемије регистровани су у Војводини, Пчињском округу^[9][10].

Поред едукације становништва, ветеринарских и зоохигијенских мера, против туларемије се спроводи и вакцинација професионално изложених лица. Примењује се жива вакцина од ослабљених микроорганизама, која се апликује утрљавањем у скарифаковану кожу рамена. Вакцинални имунитет траје пет година.

Епизотоолошка и епидемиолошка истраживања усмерена су на откривање заражених животиња и проналажењу свих инфицираних особа. Оболели се хоспитализују према клиничким индикацијама. посебна изолација изолација није потребна. Текућа дезинфекција обухвата гној из улцерације. Завршна дезинфекција није потребна. обољење и смрт од туларемије подлежу обавезном пријављивању.

• Rapini, Ronald P.; Bolognia, Jean L.; Jorizzo, Joseph L. (2007). Dermatology: 2-Volume Set. St. Louis: Mosby. ISBN 978-1-4160-2999-1. 
• James, William D.; Berger, Timothy G. (2006). Andrews' Diseases of the Skin: clinical Dermatology. Saunders Elsevier. стр. 286. ISBN 978-0-7216-2921-6. 

• Туларемија на сајту Curlie (језик: енглески)

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља).