Трезвењаштво је пракса или залагање потпуне личне уздржљивости од алкохолних пића. Особа која практикује (и евентуално заговора) трезвењаштво назива се трезвењак (множина трезвењаци) или се једноставно каже да је трезвена.
Покрет трезвењака је први пут покренут у Престону, у Енглеској, почетком 19. века.[1] Друштво Темперанс је основана 1833. године од стране Џозефа Ливсеја који је постао вођа трезвењачкога покрета као аутор трезвењачке заклетве: Сагласни смо се да се уздржавамо од свих алкохолних пића опојнога квалитета, било да су але, портер, вино или жестине, осим ако нису лек.[2] У Србији први трезвењачки покрет (19. столеће) основао је Франсис Макензи, шкотски евангелиста и познати житељ Београда, који је издавао објекте (око данашње Макензијеве улице) само оним купцима који су били трезвењаци. Почетком следећег века, Милош Поповић основао Савез трезвене младежи.
Данас постоји велики број организација за умереност које промовишу трезвеност као врлину.[3] Најпознатији изјашњени трезвењаци у Србији су библијски фундаменталиста Мирољуб Петровић[4] и новинар Теша Тешановић[5].
Већина трезвењачких организација такође захтева од својих чланова да не промовишу алкохолне производе.[7][8]
Религија
Многе хришћанске деноминације, као што су методисти и квекери, често се повезују с трезвењацима због њихове традиционално снажне подршке покретима умерености у пићу, али и покретима који забрањују алкохол. Бројне протестантске хришћанске деноминације забрањују конзумацију алкохола или препоручују неконзумирање алкохола, укључујући амише, војску спаса, суботаре и месијанске Јевреје. Многи припадници ових верских деноминација такође су дужни да се уздрже од продаје таквих производа. Месијански Јевреји тврде да се реч вино погрешно тумачи и да то није алкохолно пиће, већ свеже исцеђен сок од грожђа (јеврејски тирош). Познати српски месијански ЈеврејМирољуб Петровић истиче да је ово данашње вино у ствари покварени сок од грожђа, док је право библијско вино у ствари тирош.[4] Слично тврде и методисти.[9]
Харам је термин за сва опојна средства која су забрањена у исламу.
Слично томе, једно од пет правила будизма је уздржавање од опојних супстанци које ремете мир и самоконтролу ума, али је формулисано као правило обуке које треба преузети добровољно, а не као заповест.
Истраживање на особама које не пију
Доминик Кроној и Ричард де Висје објавили су истраживање у Психологија и здрављу у којем су проучавали стратегије које користе студенти који би желели да се одупру притиску вршњака да пију алкохол у неким приликама. Истраживање је наговестило да је мање вероватно да ће ученици поклекнути под притиском вршњака ако имају јака пријатељства с пријатељима који пију. Друштвене интеракције су у другом плану.[10]
Једна британска студија из 2015. године је показала да су млади тада били склонији трезвењаштву него њихови родитељи.[11]
Према Глобалноме извештају о алкохолу и здрављу, који је СЗО објавила 2011. године, скоро половина одрасле популације (45 насто) су доживотни апстиненти алкохола. Регион источнога Медитерана, који се састоји од муслихманских земаља на Блискоме истоку и северној Африци, далеко је регион са најнижом потрошњом алкохола на свету, како по глави становника.[12]
^Cox, David J.; Stevenson, Kim; Harris, Candida; Rowbotham, Judith (12. 6. 2015). Public Indecency in England 1857-1960: 'A Serious and Growing Evil' (на језику: енглески). Routledge. стр. 164. ISBN978-1-317-57383-8.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Lawson, Wilfrid (август 1893). „Prohibition in England”. The North American Review. 157 (441): 152. JSTOR25103180. Приступљено 12. 5. 2021.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^ абDunkle, William Frederick; Quillian, Joseph D. (1970). Companion to The Book of Worship (на језику: енглески). Abingdon Press. стр. 61. ISBN978-0-687-09258-1. „The pure, unfermented juice of the grape shall be used. The "fair white linen cloth" is merely a table covering that is appropriate for this central sacrament of the church.”
^Pedersen, Jan B. W. (2019). „“Now Will You Be Good?”: Lovecraft, Teetotalism, and Philosophy”. Lovecraft Annual (13): 119—144. ISSN1935-6102. JSTOR26868581.