Трансплантација органа
Реконструкција прве трансплантације срца, изведене у Јужној Африци 1967. године.
MeSH	D016377
[уреди на Википодацима]

Трансплантација или пресађивање представља замену нефункционалног органа путем хируршке интервенције. Овакве процедуре се најчешће изводе код животно угрожених особа (нпр. кардиомиопатија) и нешто ређе у циљу побољшања основног квалитета живота код хроничних болести које се могу третирати на овај начин. Трансплантациона медицина захтева посебну едукацију особља, специјалну опрему и свеобухватно преоперативно и постоперативно надгледање пацијента, како би се могућност одбацивања органа свела на најмању могућу меру. Правни и медицински критеријуми који одређују када се пресађиевање може извршити су строго регулисани законом.

Донори органа могу бити живи, можданo мртви или мртви због циркулаторне смрти.^[1] Ткиво се може добити од донатора који умру од циркулаторне смрти,^[2] као и мождане смрти – до 24 сата након престанка рада срца. За разлику од органа, већина ткива (са изузетком рожњаче) може бити сачувана и ускладиштена до пет година, што значи да се могу ставити у „банку“. Трансплантација поставља бројна биоетичка питања, укључујући дефиницију смрти, када и како треба дати сагласност за трансплантацију органа, и плаћање органа за трансплантацију.^[3][4] Остала етичка питања укључују трансплантацијски туризам (медицински туризам) и шире друштвено-економски контекст у којем се може одвити набавка или трансплантација органа. Посебан проблем је трговина органима.^[5] Ту је и етичко питање недавања лажне наде пацијентима.^[6]

Трансплантациона медицина је једна од најизазовнијих и најсложенијих области модерне медицине. Неке од кључних области за медицинско управљање су проблеми одбацивања трансплантата, током којих тело има имунски одговор на трансплантирани орган, што може довести до неуспеха трансплантације и потребе да се орган одмах уклони из примаоца. Када је могуће, одбацивање трансплантата се може смањити серотипизацијом како би се одредило најприкладније подударање донор-прималац и употребом имуносупресивних лекова.^[7]

Прималац је оболела особа која добија орган од даваоца или донора, изузев у случају аутотрансплантације. Донор може бити жива (бубрег, јетра) или мождано преминула особа (сви органи и ткива).

Органи који се могу трансплантирати:

• јетра
• бубрег
• срце
• рожњача
• делови екстремитета
• кожа
• коштана срж
• лице
• зуби

На Институту за нуклеарне науке Винча, после низа пропуста у систему заштите на експерименталном реактору, 15. октобра 1958. догодила се хаварија у којој су технички сарадници Роксанда Дангубић, Драшко Грујић, Живорад Богојевић и Стијепо Хајдуковић, као и апсолвенти физике на ПМФ у Београду Живота Вранић^[8] (1934-1958) и Радојко Максић (1933^[9]) били изложени високој дози нуклеарног зрачења (неутронско и гама зрачење). Сви су били старости од 24 до 26 година. Највећој дози зрачења изложен је Живота Вранић, који је угасио реактор и тако спасао сигурне смрти остале колеге.^[10]

Шесторо озрачених су 16. октобра пребачени на Клинику „Кири” у Паризу. Тим лекара, под вођством онколога и професора Жоржа Матеа (фр. Georges Mathé) (1922—2010) је 11. новембра најпре извршио операцију пресађивања коштане сржи код Радојка Максића, а затим су оперисани и остали, осим Живорада Богојевића,^[10] на коме захват није било потребе да се изврши, пошто је најмање озрачен.^[9] Добровољни даваоци коштане сржи су били Парижани: Одит Драги, Рејмон Кастани, Марсел Пабиони, Албер Бајрон и лекар на клиници Леон Шварценберг. Захват је рађен само на основу крвне групе, без типизације ткива^[10] и представљао је велики ризик, како за примаоце, тако и за даваоце, који су пре операције обавештени да се можда неће пробудити из опште анестезије, јер није било познато у којој мери се таквом операцијом могло угрозити њихово здравље, пошто су до тада пресађивања коштане сржи рађена само експериментално на животињама.^[9]

Живота Вранић је преминуо убрзо после операције и тако постао прва жртва нуклеарног зрачења, која се у свету догодила након Другог светског рата и прва жртва са територије Југославије, док је осталих петоро пацијента спашено, они су наставили нормално да живе и раде, због чега се четири операције пресађивања коштане сржи које је извео Жорж Мате сматрају првим успешним операцијама ове врсте.^[11]

У новембру 2005. године рађена је прва трансплантација лица на свету. Францускињи Изабели Диноар, пас лабрадор је одгризао нос, усне и образе, у очајничком покушају да је пробуди, пошто је заспала након покушаја самоубиства узимањем прекомерне дозе лекова. Операција пресађивања делова лица донатора је обављена у једној болници у северној Француској и трајала је 15 сати.^[12]

Трансплантација органа обухвата следеће фазе:

• имунолошка типизација реципијента и донора,
• трансплантација,
• имуносупресивна терапија.

Стварање органа из матичних ћелија је технологија за коју се очекује да ће у наредној деценији направити крупан помак. У Лесковцу је основана Специјална болница за лечење стерилитета која би требало да прерасте у Институт за матичне ћелије.

Доктор Пјотр Васиљевич Колесников, руски емигрант, је 1926. године у Зајечару пресадио тестис осуђеника Илије Крајана свом остарелом колеги, зајечарском хирургу.^[13] Оваква процедура се данас не практикује.

Скупштина Републике Србије је 2009. донела Закон о трансплантацији органа и Закон о трансплантацији људских ткива и ћелија. Овим законом је забрањена трговина органима, рекламирање потреба за органима, оглашавање донирања, рекламирање здравствених установа и здравствених радника у средствима јавног информисања,^[14] у циљу сузбијања илегалне трговине људским органима, која је у свету узела великог маха.

Пресађивање органа у Србији сада се обавља у Војномедицинској академији, Клиничком центру Србије, клиничким центрима у Новом Саду и Нишу. Осим тога, на Институту за мајку и дете врши се пресађивање коштане сржи, а у Универзитетској дечјој клиници у Тиршовој у Београду трансплантације бубрега и јетре. Највише је забележено пресађивања бубрега. Према проценама стручњака, по броју обављених интервенција пресађивања, иза Србије се налазе Албанија, Црна Гора, Македонија и Босна и Херцеговина.^[14]

• ДонорХерој - Спаси животе, завештај органе! Сајт ДонорХерој се бави едукацијом и промоцијом завештања и трансплантације органа и ткива. Архивирано на сајту Wayback Machine (31. мај 2010)
• Национална кампања Министарства здравља „Продужи живот"
• Organ Transplant survival rates from the Scientific Registry of Transplant Recipients
• The Gift of a Lifetime – Online Educational Documentary
• The short film A Science of Miracles (2009) is available for free download at the Internet Archive
• "Overcoming the Rejection Factor: MUSC's First Organ Transplant" online exhibit at Waring Historical Library

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља).