Српско војничко гробље у Мензел Бургиби (фр.Cimetière Militaire Serbe) се налази у граду Мензел Бургиба,[а] који се налази око 20 km југозападно од Бизерте у Тунису. После Албанске голготе за време Првог светског рата српски војници су пребачени на лечење у логоре у Тунису. На овом гробљу је у 1208 гробова сахрањено 1790 српских војника. Гробље спада у ред мање познатих и ретко посећених, али има велики историјски значај.
Изглед
Мензел Бургиба је место удаљено око 20 km југозападно од Бизерте, на обали Бизертског језера. Гробље се налази у оквиру цивилног католичког гробља, на периферији града. Има површину од око 102 m x 36 m. На овом гробљу је сахрањено највише српских војника у Тунису. Сваки гроб је обележен ливеним металним крстом који је у виду стилизованог мача пободеног у земљу, са ловоровом гранчицом и орденом Француског ратног крста. Крстови су распоређени у правилне редове. Највероватније су израђени по налогу француских власти које су изградиле и маузолеј-костурницу. На крстовима се налазе плочице са именом и презименом војника, јединицом у којој је служио и датумом смрти. На већини плочица написано је и место рођења.[1] У централном делу гробља налази се плато са јарболима на којима су заставе Србије и Туниса. На платоу се налази споменик у облику зарубљене пирамиде са мермерном плочом на којој је написано „Слава палим српским војницима за слободу 1914—1918”.[2]
Сахрањени
Према саопштењу Републичког завода за заштиту споменика културе из 1982. године, на гробљу се налази 1048 крстова, од којих су 20 без плочице са именом, а 57 са ознаком непознати војник. Било је и двојног сахрањивања. На 22 крста се налази још по једна плочица са именом другог сахрањеног и по правилу су постављене изнад плочице првог сахрањеног. На 210 крстова су остали само завртњи којима су друге плочице биле причвршћене па се претпоставља да је и ту било двојног сахрањивања. Под претпоставком да је ово тачно може се закључити да је у Мензел Бургиби сахрањено укупно 1280 српских војника. Позната су имена само 993 војника.[3]
По подацима Луке Николића, писца монографије Србијо, мајко и маћехо, на гробљу је у 1208 гробова сахрањено 1790 српских војника.[4][5]
Упоређивањем спискова сахрањених може се закључити да је гробље формирано од 1916. до 1919. године. Први сахрањени војник је Ивановић Илија, редов 3. батаљона Првог пешадијског пука, сахрањен у јануару 1916. године. Последњи сахрањени је Дерановић Таса, редов 5. пешадијског пука, сахрањен у јануару 1919. године. Систематизовани спискови свих сахрањених војника чувају се у Републичком заводу за заштиту споменика културе.[6]
У близини Српског војничког гробља, у оквиру католичког гробља, налази се маузолеј кружне основе са шест стубова у коме се налазе саркофаг и две урне. Испод њега је заједничка костурница француских и српских војника. Није познато колико је војника ту сахрањено.[3] На горњем ободу маузолеја великим словима је исписано „Francais et Serbes morts pour la patrie”, што значи „Французи и Срби умрли за отаџбину”.[7]
Генерал Габриел Доло (фр.Gabriel Dolot) направио је пројекат за костурницу величине 50 m³ изнад које је маузолеј у грчком стилу. Руководилац градилишта је био официр морнарице Гранже. Свечана прослава поводом завршетка изградње маузолеја одржана је 1. новембра 1920. године у поморској префектури, а официр Гранже је одликован медаљом.[8]
Приликом рестаурације гробља 1980. године рестауриран је и маузолеј. Урађена је хидроизолација крова, направљен је крст, обојен натпис и цео маузолеј окречен.
Рестаурација 1980. године
Мере заштите и уређења гробља нису предузимане од настанка гробља до 1979. године. Службеници Републичког завода за заштиту споменика културе обишли су гробље и сачинили детаљну документацију 1977. године, уз сагласност туниских власти. Пројекти за уређење гробља направљени су 1978. године. По добијању потребних дозвола од надлежних власти у Тунису, крајем 1979. године, започета је рестаурација и уређење гробља. Радове је извела фирма Хидротехника, а директор радова је био дипл. инж. Љубен Христов.
Гробље је ограђено гвозденом оградом и направљена је капија. На стубовима поред капије постављене су табле са натписом на српском, француском и арапском језику. Централна стаза и стазе између парцела поплочане су белим бетонским плочама. Плато, који је издигнут од околног терена, направљен је на централном простору који је служио за обреде приликом сахрањивања и парастоса. На платоу се налазе три јарбола за заставе, постамент за венце и жардињере са зеленилом. Три јарбола су предвиђена за постављање застава Србије, Туниса и Француске. Парцеле су нивелисане, уоквирене бетонским ивичњацима од белог цемента и направљени су нови стубови на којима су словне ознаке парцела остале исте. Крстови су извађени из својих лежишта, са њих је скинута наслага ранијих боја и офарбани су белом мат бојом у нијанси слонова кост. Затим су крстови постављени у континуалне бетонске греде. Поред постојећих, засађене су и нове саднице чемпреса. Поред зида су засађене пузавице, простор парцела је посејан травом, а са унутрашње стране поред ограде је засађена жива ограда. Ради лакшег одржавања гробља доведена је вода.
Радови на рестаурацији завршени су у новембру 1980. године. Вредност радова је износила 4.267.000 динара. Новчана средства је обезбедио Савезни комитет за питања бораца и инвалида и Републички секретаријат за борачка и инвалидска питања.[9]
Пуковник у пензији, Лука Николић, који је истраживао ово гробље тврди да су „приликом реконструкције 1980. крстови са именима сахрањених скинути и враћени без икаквог реда”.[5]
Чувари
За време обнове гробља 1980. године ангажовани су чувари који ће чувати и одржавати гробље. Чувари гробља су Вагдија Хамди и њен син Мажуб, чија је кућа поред гробља. Вагдија је посао наследила од покојног супруга.[2][10]
Посете
Краљевска морнарица је посетила ово гробље 31. маја 1929. године у склопу путовања по Средоземљу. Делегацију официра и одред морнара предводио је адмирал Драгутин Прица. Њима су се придружили француски вицеадмирал Халие (фр.Hallier), представници француских власти, командант арсенала, грађанске власти и један одред морнара француске поморске базе. Одржан је помен, положени венци, а говоре су одржали адмирал, вицеадмирал, потпредседник општине и председник удружења француских ратника.[11]
Уочи 65-годишњице доласка српске војске у Тунис, 22. децембра 1980. године, гробље је посетила група од шеснаест старих ратника који су се у времену од 1916—1918. године опорављали у логорима у Тунису. Пратили су их представници Савеза комитета за питања бораца и инвалида, Републичког секретаријата за борачка и инвалидска питања, Амбасаде СФРЈ у Тунису, Републичког завода за заштиту споменика културе, као и радници Хидротехнике. Положени су венци и одато поштовање сахрањеним српским војницима.[12]
Улазна капија
Надгробни споменици у облику мачева
„Слава палим српским војницима за слободу 1914-1918”
Лука Николић, потпуковник у пензији, пет година је истраживао српске, туниске и француске архиве и на основу тога написао ову монографију. Монографија садржи јединствен списак сахрањених српских војника са до сада најкомплетнијим подацима, као и шему гробних места на гробљу у Мензел Бургиби. Историографски је детаљно обрађен период од 1914. до 1919. године, као и Бизерта и Мензел Бургиба, места на којима су се лечили српски војници.[5][13]
Емисије
„Траг: Креће се лађа француска” епизода у оквиру емисије Траг из 2008. године, у продукцији РТС-а.[14]
„Бизерта — повратак у легенду” је документарни филм из 2011. године у продукцији РТС-а, настао на основу монографије аутора Луке Николића „Србијо, мајко и маћехо”.[15]
