Споменик жртвама фашистичког терора се налази у спомен-парку на Багљашу, насељу града Зрењанина и посвећен је жртвама које је 31. јула 1941. године на овом месту стрељао немачки окупатор. Споменик је подигнут октобра 1954. године, по пројекту Александра Миланова и Александра Петричића, а у његовој непосредној близини се налази Спомен-костурница бораца Црвене армије, подигнута 1962. године.
На подручју спомен-парка се до средине 1950-их година налазило сиротињско градско гробље, које је измештено, а у знак сећања на невине жртве фашизма овде је 2. октобра1954. године на десету годишњицу ослобођења Зрењанина подигнуто спомен-обележје и касније уређен спомен-парк. Споменик се састоји од три трапеза — основног трапеза, висине 7 метара, трапеза од 11,8 метара обложеног белим мермером и табле од црног мермера у облику окренутог трапеза. На спомен-плочи се налазе имена 90 стрељаних родољуба, а посебно је истакнуто име народног херојаСоње Маринковић.
Откривање споменика
Иницијатива за подизање споменика и обележавање места страдања 90 родољуба потекла је од Савеза бораца НОР-а из Зрењанина. Споменик је првобитно требало да буде откривен на Дан устанка народа Србије, 7. јула, али је свечаност откривања споменика била померена за 2. октобар 1954. године, на десету годишњицу ослобођења Зрењанина.[1]
Откривање споменика извршено је у присуству 20.000 грађана и истакнутих политичких, културних и јавних личности Зрењанина и АП Војводине, међу којима су били — генерал-пуковник ЈНА и народни херој Коста Нађ; чланови Покрајинског комитета Савеза комуниста Србије за Војводину — Ђура Јовановић и Милан Прибићевић Ђокица; републички посланик Душан Братић, секретар Среског комитета СК Србије за Бегеј Миленко Бојанић, секретар Градског комитета СК Зрењанина Драгољуб Кирћански, председник Народног одбора града Зрењанина Светислав Јешић и др.[1]
Приликом свечаности откривања споменика, окупљеним грађанима су се обратили председник Градског одбора Савеза бораца Мита Предојевић, Коста Нађ и Ђура Јовановић, који је на крају и открио споменик. Након откривања, на спомен-обележје је положено око стотину венаца — испред Народног одбора Зрењанина, локалних организација Савеза комуниста, Социјалистичког савеза, Савеза бораца, масовних организација, колектива и појединаца.[1]
Стрељање родољуба 1941.
У току јула 1941. године, партизански одреди и групе, извршили су у околини Петровграда више саботажа и диверзија — 21. јула борци Петровградско-стајићевског партизанског одреда су у околини Петровграда спалили камару жита, уништили једну вршалицу и разоружали пољског стражара, а у рејону Кумана је Куманачко-меленачки партизански одред запленио 11 каишева за вршалице и онемогућио вршидбу и заплену жетве од стране окупатора; 25. јула у близини Петровграда, Петровградско-стајићевски одред је спалио преко 50 јутара пшенице; 27. јула борци Куманачко-меленачког одреда су извршили напад на Меленце и разоружали полицијску посаду смештену у школи; 28. јула борци Куманачко-меленачког одреда су на релацији Нови Бечеј—Кумане и Меленци—Тараш пресекли телефонско-телеграфске линије.[2][3]
Како би спречио даље саботаже, али и заплашио становништво, немачки окупатор је отпочео са репресијом. Најпре је 26. јула на Бошњаковом салашу, у близини Петровграда стрељао пет ухапшених активиста НОП-а — Владимира Коларова, члана Окружног комитета КПЈ за Петровград, Ружу Шулман, Самуела Франка, Стојан Арсенова и Тиберија Алдана,[4] а 28. јула два батаљона из састава немачке 704. и 714. пешадијске дивизије су у околини Петровграда окполиле и разбије Петровградско-стајићевски партизански одред.[5][3]
Спомен-плоча са именима стрељаних
Као одмазда за акције паљења жита и напада на немачке војнике у околини Петровграда, 31. јула 1941. године је извршена мера одмазде стрељањем 90 ухапшених лица са подручја Зрењанинског среза и читавог Баната. Већина ухапшених лица, били су чланови и симпатизери Комунистичке партије Југославије (КПЈ), ухапшени након напада Трећег рајха на Совјетски Савез, 22. јуна 1941. године, по списковима сачињеним на основу ранијих полицијских материјала заплењених од полиције Краљевине Југославије. Такође, међу ухапшенима су били и други сарадници и симпатизери Народноослободилачког покрета (НОП). Они су се пре стрељана налазили у судском затвору у Петровграду, где су били тучени и малтретирани.[6]
У зору 31. јула 1941. године, ухапшени су из зграде затвора одведени у Жупанијску палату, где су Јурај Шпилер и још један Немац одређивали ко ће бити стрељан. Након тога су са пет камиона одведени до напуштеног гробља на Багљашу и ту стрељани у пет група по 18 лица. Стрељање си извршили полицајци и припадници Дојче Маншафта, специјалне добровољачке оружане формације састављене од фолксдојчера, а командовао им је један СС официр. Он је пре почетка стрељања прозвао првих 18 жртава и наредио им да стану испред ископане раке, а након тога је на њих испаљен плотун из 30 пушака. Уколико је неко од жртава још показивала знаке живота, дотукао је официр, који је командовао стрељање или фолксдојчер Хатле из Петровграда.[7]
Поред егзекутора и жртава, стрељању је присуствовала група Јевреја и неколико Цигана, чији је задатак био да ископају раке и након стрељања их закопају. Они су били сведоци овог злочина, али и пркосног држања народног хероја Соње Маринковић, која је одбила да стрељачком строју окрене леђа.[8]
