Слободан Домаћиновић (9. децембар1951. — 26. април2015.) био је српски певач, извођач влашке народне музике. Родом је из Радујевца, села у општини Неготин, у источној Србији. Сматра се једним од највећих извођача влашке музике, те је стога још за живота стекао епитет легенде влашке песме,[1] као и великана, краља и цара влашке музике.[2]
Осим што је био певач, био је и текстописац и композитор. Захваљујући разумевању влашког мелоса, развио је дар за компоновање песама блиских традиционалном влашком музичком стилу. Такође, Домаћиновић је правио и препеве неких румунских песама, преобликујући их у мањој или већој мери. Овај уметник је творац преко 200 влашких песама.[3] Аутор је једне од најпопуларнијих влашких песама Стај, стај, ну пљека (Стани, стани, не иди).[2] Једна је од најзаслужнијих личности за очување традиције, културе и говора Влаха у источној Србији.[1]
На почетку је музички репертоар Слободана Домаћиновића чинила забавна, староградска и српсканародна музика. Постепено ће током каријере све већу пажњу усмеравати према влашкомфолклору, али ће као учесник многих забава и весеља неговати шири репертоар. Песме је учио слушајући их на радију, али и на терену, у непосредном контакту са народним казивачима. Трагао је за старим унгурјанским песмама, а највише их је сакупио у контакту са старијим сељанима у Јабуковцу код Неготинa.[3]
Тренутак који је најзначајнији за каријеру Слободана Домаћиновића био је сусрет са прослављеним хармоникашем из источне СрбијеСлободаном Божиновићем1974. године. Тада се Божиновић из Кучева преселио у Неготин, где је у кафани Обилић упознао Домаћиновића. Ту су створили оркестар и исто вече отишли да свирају у Прахово, где су остали три месеца. Уз Божиновића и Домаћиновића, у оркестру су били Мића Петровић, Бранислав Иконић и Златко Нешић. У то доба се у Неготинској Крајини није могла замислити ниједна прослава без њих, па је невероватна чињеница да је Домаћиновић до 1974. године певао искључиво на српском језику.
Своју прву златну плочу добио је 1981. године.[1] Златну плочу за продати тираж добио је још једном, 1987. године.[6] Посебно место у музичком опусу Слободана Домаћиновића заузима двоструки албум из 1982. године, Влашка бисерница. Сматра се да овај албум представља најлепшу заоставштину у традицији Влаха.[3]
Домаћиновић је био изузетно популаран међу влашким живљем. Током лета, у јулу и августу, имао је бројне наступе на влашким весељима широм Неготинске Крајине, као и у пограничним местима у Бугарској и Румунији. Након тога, од септембра до пролећа, забављао је влашки живаљ у дијаспори (Аустрији, Немачкој, Швајцарској и другде).
Постоји мишљење да је био најбољи – или први међу најбољима – када је реч о влашкој песми. Иако је био самоук музичар, оставио је значајан траг у влашкој народној музици. Почетком 2015. постављен је за директора Седмог фестивала влашке музике „Гергина 2015.” у Неготину, али је због здравственог стања морао да пропусти цео фестивал.[3]
Удружење Гергина из Неготина 2014. године је објавило књигу посвећену Слободану Домаћиновићу.[3] Године 2018. Удружење Егокулт из Неготина издало је књигу Кад бих могао време да зауставим, ауторке Зденке Томић, новинарке и документаристе, такође посвећену Слободану Домаћиновићу.[7]
1980. уз пратњу Оркестра Слободана Божиновића издаје свој први музички албум (плочу и касету) за Београд диск. На овом албуму Домаћиновић пева Одабране бисере влашке музике, међу којима се нашао и највећи његов хит Тот ам з'с ма дук, ма дук (Tot am zâs mă duk, mă duk – Стално сам говорио, отићићу),[3] песма позната и као Стај, стај, ну пљека (Stај, stај, nu pljeka – Стани, стани, не иди).[15][16]
За Југодиск је 1982. године издао дупли албум, који је носио назив Влашка бисерница. Овај албум имао је деветнаест песама и сматра се једним од највећих блага влашке музике.[17]Исте године за Југодиск је издао и касету, односно албум Иљана, иљана.[18] За исту кућу је 1984. године издао албум Нови златни хитови.[19]1986. за Југодиск издаје албум Влашке песме.[12] Са Љубицом Болдескић1988. године издаје албум Вечна Крајина са осам песама.[20] Године 1992. за Југодиск издаје албум Фолк екстра (Парада влашких хитова) са девет песама.[21]
2008. године, поново са Бранком Букацић, такође за Фолк диск, издаје албум Новогодишњи поклон.[24]Две године касније за исту музичку кућу издаје албум Слободан Домаћиновић и Божин бенд.[25] Године 2011. снима песме Адуармец, м’ндро, барбату (Aduarmec, mndro, bărbatu – Успавај, драга, мужа),[26]Аша је драгу ла њевесте (Aša je dragu la njeveste – Таква је љубав жене),[27]Ам дат бањ ла м’ндре мулће (Am dat banj la mndre mulće – На многе сам жене потрошио новац). 2013. снима песму Спуњем, ињимјоара, спуње (Spunjem, injimjoară, spunje – Кажи ми, срдашце, кажи),[28] Поред ових, снимио је и песму Виње пашћиљи (Vinje pašćilji – Стиже Ускрс)[29] и још много других песама.
Осим аудио-снимака, Слободан Домаћиновић је направио и неколико музичких спотова.
Осим дискографских издања које има иза себе, Слободан Домаћиновић био је и чест гост на вашарима,[31]свадбеним весељима,[32] и другим влашким весељима, где пева углавном на влашком језику. Исто тако учествује и на прославама које организују исељеници из источне Србије.[33] и приредбама које организују српска културно-уметничка друштва исељеника из источне Србије.[34] Слободан Домаћиновић је такође био учесник многобројних фестивала који негују културу Влаха у Србији.
С друге стране, Слободан Домаћиновић је у априлу 2007. године био ангажован као певач на вечери које је Влашка демократска странка Србије организовала у Брестовачкој бањи код Бора, али се није јавно изјашњавао о својим политичким уверењима.[39] Иначе, у неким сегментима (нпр. језик, писмо и сл.) ова странка је имала прорумунску политику.
Породични живот
Слободан Домаћиновић је био ожењен супругом Добрилом и имао је сина Драгана (из претходног брака), ћерку Слободанку и пасторка Давора, као и унучад Дарка и Сабрину.[40]
Слободанов син, Драган Домаћиновић, такође је солиста и извођач влашке народне музике, а физички веома подсећа на оца.[41]
Слободан Домаћиновић је био и страствени риболовац.[1]
