Слободан Јовановић (Врање, 4. новембар1947) бивши је српски политичар, друштвено-политички радник СР Србије и новинар.
Биографија
Рођен је 4. новембра 1947. у Врању, где је завршио основну школу и гимназију „Бора Станковић”. Потом је у Београду завршио Филолошки факултет, одсек српски језик и књижевност. На истом факултету је касније докторирао.[1]
Од 1972. до 1975. био је главни и одговорни уредник листа Студент, гласила студената Универзитета у Београду. Потом је од 1976. до 1980. био уредник Универзитетске рубрике у листу Омладинске новине, гласилу Републичке конференције Савеза социјалистичке омладине Србије. Од 1985. до 1992. био је главни и одговорни уредник листа Политика експрес, а од 1993. до 1996. директор агенције ТАНЈУГ.[1]
Од априла 1982. био је члан Градског комитета СК Београда, а од априла 1986. члан Председништва ГК СК Београда. Био је један од ближих сарадника Слободана Милошевића, у периоду док је био председник Председништва ГК СК Београда, као и касније у време Осме седнице ЦК СК Србије. Од Другог конгреса, 1992. до Трећег конгреса СПС, 1996. био је члан Извршног одбора Главног одбора СПС.[1]
Од 22. јуна 1994. био је председник Градског одбора СПС Београда.[2] На овој функцији остао је до 30. новембра 1995, када га је у току припрема за Трећи конгрес СПС заменио Бане Ивковић.[3] Средином 1996. смењен је са функције директора ТАНЈУГ, након чега је радио у Заводу за уџбенике и наставна средства у Београду. После чланка у листу НИН, фебруара 1999. у коме је негативно писао о односима у коалицији СПС и ЈУЛ, искуљчен је из СПС и отпуштен са посла. Након петооктобарске промен власти, 2000. враћен је на посао. Године 2000. објавио је књигу Виртуелна Србија.[4][5]
Биран је за републичког и савезног народног посланика. Од 1992. до 1993. био је посланик у Већу грађана, а од 1993. до 1994. у Већу република Савезне скупштине СРЈ. Од 1994. до 1997. био је народни посланик у Народној скупштини Србије.[1]
