Светско првенство у фудбалу за жене 2011. (енгл.2011 FIFA Women's World Cup − нем.FIFA Frauen-Weltmeisterschaft Deutschland 2011) било је шесто међународно фудбалско првенство за жене, које се одржавало у Немачкој од 26. јуна до 17. јула 2015. године. Немачка је добила право домаћинства у октобру 2007. године. Јапан је победио у финалу против Сједињених Држава извођењем једанаестераца након нерешеног резултата 2 : 2 после продужетака и постао први азијски тим који је освојио сениорско ФИФА Светско првенство.
Утакмице су одигране на девет стадиона у девет градова домаћина широм земље, а финале је одиграно у Комерцбанк арени у Франкфурту. Шеснаест тимова се изборило за учешће на светском квалификационом турниру који је почео 2009. У првој рунди финала турнира, тимови су се такмичили у групама по четири тима за бодове, а прва два тима у свакој групи су се такмичили. Ових осам тимова пласирало се у нокаут фазу, где су две рунде игре одлучивале које екипе ће учествовати у финалу.
Селекција домаћинства
Шест оригиналних кандидата
Шест земаља, Аустралија, Канада, Француска, Немачка, Перу и Швајцарска, првобитно су изјавиле да су заинтересоване да буду домаћини Светског првенства за жене 2011. Немачки фудбалски савез објавио је да се нада да ће бити домаћин турнира 26. јануара 2006, након обећања немачке канцеларке Ангеле Меркел да ће у потпуности подржати потенцијалну понуду.[1] Свих шест нација је званично објавило своје интересовање до крајњег рока 1. марта 2007. и признало своју намеру да се до 3. маја 2007. године пријави за ФИФА.
Коначне понуде за надметање морали су да буду предате пре 1. августа 2007. Швајцарска се повукла 29. маја 2007, наводећи да је Европа у великој мери фокусирана на Француску и Немачку, а трећа европска понуда је изгледала узалудна. Француска се 27. августа 2007. такође повукла, наводно у замену за подршку Немачке за њихову кандидатуру за домаћина УЕФА Европског првенства 2016. за мушкарце.[2] Касније су Аустралија (12. октобар 2007.) и Перу (17. октобар 2007.) такође добровољно изашли из трке, остављајући само Канаду и Немачку као преостале кандидате. Извршни комитет ФИФА је 30. октобра 2007. изгласао да се турнир додели Немачкој.[3] Канади је коначно додељено Светско првенство за жене 2015. четири године касније.[4]
Након избора, Немачка је постала трећа земља домаћин Светског првенства за мушкарце и за жене, након што је два пута била домаћин мушког 1974. и 2006. године.
Градови и стадиони
Након што је Немачки фудбалски савез (ДФБ) изразио намеру да се кандидује за Светско првенство у фудбалу за жене, 23 немачка града су се пријавила за домаћине утакмица Светског првенства. Дванаест градова је изабрано за званично надметање који је предато ФИФА у августу 2007. године.[5] Дана 30. септембра 2008. извршни комитет ДФБ-а одлучио је да користи девет стадиона за турнир, првобитни кандидати Есен, Магдебург и Билефелд нису изабрани за место одржавања Светског првенства.[6]
Званична утакмица отварања одржана је између Немачке и Канаде на Олимпијском стадиону у Берлину, месту финала Светског првенства за мушкарце 2006. године, то је био једини меч одигран у Берлину. Међутим, то није био први меч на турниру — претходио му је меч у Рајн Некар арени у Зинсхајму са Француском и Нигеријом. Финале турнира одржано је у Комерцбанк арени у Франкфурту, где је одржано финале Купа конфедерација за мушкарце 2005. године. Борусија парк у Менхенгладбаху и франкфуртска Комерцбанк арена били су домаћини полуфинала. Плеј-оф за треће место одржан је у Рајн Некар арени.[6]
Од 2007. године, пет стадиона је било новоизграђено (Аугсбург, Дрезден и Зинсхајм) или реновирано (Бохум и Леверкузен).[7][8][9][10][11]Шест стадиона би били домаћи терени немачких клубова из Бундеслиге у предстојећој сезони 2011/12., док би остала три била дом клубовима из Друге Бундеслиге у истој сезони. У поређењу са Мушким светским првенством 2006. године, изабрано је неколико мањих места; шест стадиона има капацитет од 20.000 до 30.000 места. У свим градовима би се играло укупно четири утакмице, са изузетком Берлина и Менхенгладбаха. Менхенгладбах је био домаћин за три утакмице.[12] Укупан капацитет девет стадиона је 330.000. Укупно би било доступно око милион карата.[13]
Неколико стадиона се званично називало једноставно „Стадионом ФИФА светског првенства за жене“ јер је ФИФА забранила спонзорство над стадионима осим ако спонзори стадиона нису били и званични спонзори турнира. Пошто није било дозвољених места за стајање, сви стадиони су имали мањи укупни капацитет у поређењу са утакмицама немачке Бундеслиге. Подаци о капацитету дати су према ФИФА.[14]
ФИФА је разматрала могућност повећања броја тимова са 16 на 24, како би одражавала растућу глобалну популарност женског фудбала и Светског првенства за жене. Међутим, 14. марта 2008. Извршни комитет ФИФА одлучио је да задржи број учесника на 16, забринут да би више тимова умањило квалитет игре.[15] Сматрало се да је идеја да учествује 20 тимова, о којој је такође било речи укратко, немогуће спровести у смислу планирања и логистике.[16] Током Светског првенства за жене 2007, председник ФИФА Сеп Блатер је водио кампању за идеју да се повећа број тимова, иако овај предлог није био неупитан. Конкретно, победа Немачке над Аргентином од 11 : 0 у првој утакмици турнира 2007. изазвала је дебату о томе да ли постоје 24 репрезентације на упоредивом нивоу.[17]
У октобру 2008. године, Извршни комитет ФИФА је најавио промену у додели квалификационих места за своје континенталне конфедерације. Азија је добила 3 аутоматска места уместо 2,5 за финале (иако је 2007. године домаћин био додатни квалификант из Азије). Европска додела је смањена са 5 на 4,5 (иако је ефективно повећана на 5,5 због аутоматске квалификације земље домаћина). Конфедерација Северне/Централне Америке и Кариба (Конкакаф) задржала је 2,5 квалификација, Африка и Јужна Америка по 2, а Океанија 1. Шеснаесто место у квалификацијама одређено је кроз плеј-оф између трећепласираног тима у Конкакафу и победника репесаж плеј-офа у Европи.[18]
ФИФА је такође одлучила да свака конфедерација мора да обезбеди да најмање једна трећина њених савезних чланица пријави своје женске репрезентације за квалификације за Светско првенство, иначе би ФИФА преиспитала тренутну расподелу места. У Африци и на Блиском истоку значајан проценат тимова се повукао из квалификација за Светско првенство у прошлости.[18]
За европске тимове, Светско првенство за жене 2011. је такође коришћено као квалификациони турнир за Летње олимпијске игре 2012. године. Поред тима Велике Британије, Европа је имала још две квалификације за Летње олимпијске игре. Пошто је Немачка изгубила четвртфинале, Француска, која је већ стигла до полуфинала, обезбедила је пласман на Олимпијске игре. Шведска је била као други тим УЕФА после победе против Аустралије.[19][20]
Квалификовани тимови
Квалификације за турнир су се одвијале између априла 2009. и новембра 2010. Као нација домаћин, Немачка се аутоматски квалификовала, док су се остале репрезентације квалификовале преко својих континенталних конфедерација. Већина конфедерација је користила своје континенталне првенствене турнире – АФК женски азијски куп, КАФ женско првенство, ОФК женско првенство, Судамерикано феменино и Конкакаф женски златни куп – да одреди квалификанте. Изузетак је била УЕФА, која је користила сопствени квалификациони турнир.[21] Једно место у квалификацијама одређено је плеј-офом између тима УЕФА и Конкакафа.
Колумбија и Екваторијална Гвинеја дебитовале су на Светском првенству у фудбалу за жене. Бразил, Немачка, Јапан, Нигерија, Норвешка, Шведска и Сједињене Државе задржале су низ квалификација за свих шест досадашњих турнира, док Кина није успела да се квалификује први пут икада. Ово је први наступ Мексика од 1999. године и први наступ Француске од 2003. године.
Екипе
Као и на турниру 2007. године, екипа сваког тима за Светско првенство за жене 2011. се састојала од 21 играчице, две мање од мушких екипа на Светском првенству. Сваки национални савез који је учествовао морао је да потврди своју коначну екипу од 21 играча најкасније 10 радних дана пре почетка турнира. Замена тешко повређених играча била је дозвољена до 24 сата пре прве утакмице дотичног тима на Светском првенству.[22]
Допинг случајеви
Дана 25. јуна 2011. узорак А, Јинет Варон, голмана репрезентације Колумбије, био је позитиван на тада још непознату супстанцу. ФИФА ју је привремено суспендовала док се не сазна резултат Б узорка.[46] Дана 25. августа 2011. године узорак је потврђен па је добила двогодишњу забрану играња.[23]
Дана 7. јула 2011. године, ФИФА је објавила да су два играча из Северне Кореје, Сонг Јонг-Сун и Јонг Пок-Сим, привремено суспендоване пре утакмице њиховог тима против Колумбије након што нису прошли допинг тестове током турнира.[24] Дана 16. јула, ФИФА је објавила да су три додатна играча (Хонг Минг-Хји, Хо Ун-Биол и Ри Ун-Хјанг) из Северне Кореје били позитивни након циљаног тестирања целог тима.[25] Дана 25. августа 2011., корејски тим је кажњен са 400.000 америчких долара, што је једнако награди коју је добио на 13. месту на турниру 2011. године, и искључен је из учешћа на Светском првенству у фудбалу за жене 2015. године.[23]
Коначни жреб
Организациони комитет је одобрио процедуру за финални жреб 28. новембра 2010. године. Четири тима из различитих географских региона – Немачка, Јапан, Сједињене Америчке Државе, Бразил – били су носиоци на основу њихове ФИФА Светске ранг листе за жене. Ниједна два тима из исте конфедерације нису смела бити извучена у исту групу, са изузетком Групе А, која би укључивала два европска тима.[26]
Групе од четири носиоца биле су унапред одређене пре жреба.
2. шешир
Аустралија и Северна Кореја нису могле да буду извучене даиграју против АФК квалификанта Јапана у Групи Б. Слично, Канада и Мексико нису могли да буду извучени против другог квалификанта Конкакафа (САД) у Групи Ц.
3. шешир
Да би се избегло да два тима Конмебола буду извучена у Групу Д, ако Колумбија није први тим извучен из 3. шешира, онда би извучена страна била стављена директно у Групу Д.
4. шешир
Група А би била група са два европска тима.
Жреб група је одржан у Франкфурту, Немачка, 29. новембра 2010. у Конгресном центру. Церемонију жребања је отворила председница Организационог одбора Стефи Џонс, уз помоћ шефице ФИФА-е за женска такмичења Татјане Хени. Лопте су извлачили бивши немачки интернационалац Гинтер Нецер и словачка манекенка и амбасадорка женског фудбала Адријана Скленаржикова.[27]
Групна фаза
У првој рунди, или групној фази, шеснаест тимова је подељено у четири групе по четири тима. Свака група је играла свако са сваким, укупно шест утакмица по групи. Тимовима се додељују три бода за победу, један бод за реми и ниједан за пораз. Тимови који су завршили први и други у свакој групи квалификују се за четвртфинале.[22]
Распоред утакмица за турнир објављен је 20. марта 2009, а домаћини су били на позицији А1. За разлику од претходних финалних турнира Светског купа за жене, није било двобоја, али су утакмице истог дана одржане на различитим местима. Према Организационом одбору, ово „сигнализира повећан квалитет и статус женског финала“.[12]
Нокаут фазу чини осам тимова који су прошли из групне фазе турнира. Постоје три рунде мечева, при чему свака рунда елиминише половину тимова који улазе у ту рунду. Узастопне рунде су четвртфинале, полуфинале и финале. Ту је и плеј-оф за одлучивање о трећем и четвртом месту. За сваку утакмицу у нокаут фази, након било каквог нерешеног резултата на 90 минута следи тридесет минута продужетка; ако су резултати и даље једнаки, следи извођење једанаестераца како би се утврдило ко ће напредовати у следећу рунду.[22]
Укупно је постигнуто 86 голова у 32 утакмица, с просеком од 2.69 гола по утакмици. Јапанка Хомаре Сава је освајач златне копачке, са постигнутих пет голова.
Према статистичкој конвенцији у фудбалу, мечеви одлучени у продужецима се рачунају као победе и порази, док се мечеви одлучени извођењем једанаестераца рачунају као нерешени.
^„Match report – Group A – Canada v France”(PDF). FIFA.com. Fédération Internationale de Football Association. 30. 6. 2011. Архивирано из оригинала(PDF) 3. 3. 2016. г. Приступљено 7. 1. 2020.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^„Match report – Group B – Mexico v England”(PDF). FIFA.com. Fédération Internationale de Football Association. 27. 6. 2011. Архивирано из оригинала(PDF) 4. 11. 2013. г. Приступљено 7. 1. 2020.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^„Match report – Group B – Japan v Mexico”(PDF). FIFA.com. Fédération Internationale de Football Association. 1. 7. 2011. Архивирано из оригинала(PDF) 24. 12. 2012. г. Приступљено 7. 1. 2020.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^„Match report – Group B – England v Japan”(PDF). FIFA.com. Fédération Internationale de Football Association. 5. 7. 2011. Архивирано из оригинала(PDF) 24. 12. 2012. г. Приступљено 7. 1. 2020.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^„Match report – Group C – USA v Korea DPR”(PDF). FIFA.com. Fédération Internationale de Football Association. 28. 6. 2011. Архивирано из оригинала(PDF) 9. 7. 2011. г. Приступљено 7. 1. 2020.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^„Match report – Group C – USA v Colombia”(PDF). FIFA.com. Fédération Internationale de Football Association. 2. 7. 2011. Архивирано из оригинала(PDF) 21. 9. 2013. г. Приступљено 7. 1. 2020.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^„Match report – Group C – Sweden v USA”(PDF). FIFA.com. Fédération Internationale de Football Association. 6. 7. 2011. Архивирано из оригинала(PDF) 22. 9. 2013. г. Приступљено 7. 1. 2020.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^„Match report – Group D – Brazil v Norway”(PDF). FIFA.com. Fédération Internationale de Football Association. 3. 7. 2011. Архивирано из оригинала(PDF) 23. 12. 2014. г. Приступљено 7. 1. 2020.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^„Match report – Final – Japan v USA”(PDF). FIFA.com. Fédération Internationale de Football Association. 17. 7. 2011. Архивирано из оригинала(PDF) 25. 7. 2011. г. Приступљено 7. 1. 2020.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
