San letnje noći (енгл.A Midsummer Night's Dream) je pozorišna komedijaVilijama Šekspira. Veruje se da je napisan između 1590. i 1596. godine. Predstava se sastoji od više isprepletanih kompleksnih priča koje se vrte oko braka Tezeja i Hipolite. Jedan deo predstave posvećen je četvorici atinskih ljubavnika, a drugi deo predstave koncipiran je na šest glumaca amatera koji moraju, na venčanju Tezeja i Hipolite, da odigraju svoju interpretaciju predstave Piram i Tizba. Ove priče odvijaju se u šumi, naseljenoj vilama koje kontrolišu likove predstave. San letnje noći je jedna od najpopularnijih predstava Vilijama Šekspira i prikazuje se u celom svetu.
Radnja
Predstava se sastoji od nekoliko međusobno povezanih zapleta, povezanih proslavom venčanja vojvode Tezeja od Atine i amazonske kraljice Hipolite. Veći deo radnje dešava se u šumskoj oblasti Zemlje vila, pod svetlom meseca.
Prvi čin
Predstava počinje sa Tezejem i Hipolitom, na četiri dana od njihovog venčanja. Tezej je nezadovoljan što toliko mora da čeka, dok Hipolita smatra da će vreme proći kao san. Tezej se suočava sa Egejom i njegova ćerkom Hermijom, koja je zaljubljena u Lisandera, i koja se protivi očevim zahtevima da se uda za Demetra, sa kojim se ovaj već dogovorio da će oženiti njegovu ćerku. Besan, Egej se poziva na staru atinsku zakonodavnu odredbu pred vojvodom Tezejem, prema kojoj devojka mora da se uda za onoga koga joj otac izabere, ili da se suoči sa smrću. Tezej nudi Hermiji drugu opciju: da provede ostatak života kao monahinja boginje Dijane, ali ljubavnici odbijaju njegovu ponudu i prave tajni plan da pobegnu u šumu do kuće Lisanderove tetke, kako bi se sklonili od Tezeja. Hermija otkriva njihove planove Heleni, svojoj najboljoj prijateljici, koja uzaludno žudi za Demetrom, koji je prekinuo vezu s njom da bi se oženio Hermijom. Očajna da povrati Demetrovu ljubav, Helena mu razotkriva plan Hermije i Lisandra, i on ih prati u nadi da će pronaći Hermiju.
Glumci, Petar Dunja, Nikola Vratilo, Franja Frula, Toma Njuška, Dušica i Gladnica, planiraju da izvedu predstavu za venčanje vojvode i kraljice pod nazivom „Najtužnija komedija i najsurovija smrt Pirama i Tizbe”. Dunja čita imena likova i dodeljuje ih glumcima. Vratilo, koji igra glavnu ulogu Pirama, pokazuje preteranu ambiciju i pokušava da preuzme kontrolu, predlažući sebe za uloge Tizbe, Lava i Pirama u isto vreme. Dunja insistira da Vratilo može da igra samo Pirama. Vratilo, međutim, izražava želju da igra tiranina i recituje nekoliko stihova iz Erklove uloge. Dunja mu objašnjava da bi igrao Lava toliko strašno da bi uplašio vojvotkinju i dame do te mere da bi vojvoda i plemići obesili glumce. Dušica napominje da mu je potrebna uloga Lava jer „teško uči”. Dunja ga uverava da uloga Lava zahteva samo „rikanje”. Na kraju sastanka, Dunja obaveštava glumce: „Nalazimo se kod Vojvodinog hrasta”.
Drugi čin
U paralelnom zapletu, Oberon, vilinski kralj, i Titanija, njegova kraljica, dolaze u šumu izvan Atine. Titanija kaže Oberonu da planira da ostane tu dok ne prisustvuje venčanju Tezeja i Hipolite. Oberon i Titanija su u svađi jer Titanija odbija da preda svog indijskog „ljubimca-klinca” Oberonu, kojeg on želi da koristi kao svog „viteza” ili „pomoćnika”. Pošto je majka deteta bila jedna od Titanijinih sledbenica, ona odbija da ga se odrekne. Oberon odlučuje da kazni Titaniju. On poziva Puka, svog „lukavog i nestašnog duha”, da mu pomogne da napravi magični sok od cveta zvanog „dan-noć”, koji menja boju iz bele u ljubičastu kada ga pogodi Kupidonova strela. Kada se taj sok nanese na kapke osobe dok spava, ona će se, kada se probudi, zaljubiti u prvo živo biće koje vidi. Oberon naređuje Puku da donese taj cvet, nadajući se da će naterati Titaniju da se zaljubi u neku životinju iz šume, čime bi je osramotio i primorao da mu preda dečaka. On kaže: „Ali pre no što joj skinem te čini, / A ja to mogu drugom jednom travkom, / Navešću ja nju da mi preda paža”. Helena i Demetar ulaze u šumu, pri čemu Helena stalno pokušava da pridobije Demetra, obećavajući mu da će ga voleti više nego Hermija. Međutim, on je grubo odbija uvredama. Posmatrajući ovo, Oberon naređuje Puku da nanese magični sok s cveta na kapke mladog Atinjanina.
Dok Titanija pada u san pesmom svojih vila, Oberon se prikrada i nanosi sok cveta na njene kapke, a zatim odlazi sa scene. U šumu ulaze Lisander i Hermija, izgubljeni i iscrpljeni od puta. Hermija odbija Lisandrovo insistiranje da spavaju zajedno i njih dvoje ležu na različite strane. Puk ulazi i greškom zamenjuje Lisandra za Demetra, pošto nijednog od njih ranije nije video, i nanosi sok sa cveta usnulom Lisandru. Helena nailazi na Lisandra i budi ga pokušavajući da utvrdi da li je mrtav ili samo spava. U tom trenutku, Lisander se odmah zaljubljuje u Helenu. Helena, misleći da joj se Lisandar podsmeva, beži, a on je prati. Kada se Hermija probudi nakon što je sanjala kako joj zmija jede srce, primećuje da Lisandra nema i odlazi u šumu da ga pronađe.
Treći čin
U međuvremenu, Dunja i njegovih pet glumaca dogovaraju se da izvedu svoju predstavu o Piramu i Tizbi na Tezejevoj svadbi i odlaze u šumu, blizu Titanijinog skrovišta, kako bi vežbali. Dunja predvodi glumce u njihovoj probi predstave. Puk primećuje Vratila i, pošto njegovo ime shvata kao sinonim za magarca, pretvara njegovu glavu u magareću. Kada se Vratilo vrati da izgovori svoje sledeće reči, ostali glumci beže vrišteći u panici: tvrde da ih progoni neka prikaza, na šta je Vratilo potpuno zbunjen. Rešen da sačeka svoje prijatelje, počinje da peva za sebe. Titanija, pod dejstvom ljubavnog napitka, budi se na zvuk Vratilove pesme i odmah se zaljubljuje u njega. Obasipa ga pažnjom, zajedno sa svojim vilama, a dok je u tom stanju zaljubljenosti, Oberon koristi priliku da uzme dečaka koji je bio predmet njihovog spora.
Oberon primećuje Demetra kako i dalje prati Hermiju. Kada Demetar zaspi, Oberon osuđuje Pukovu grešku i šalje ga da dovede Helenu dok on začara Demetrove oči. Kada se Demetar probudi, vidi Helenu kako se svađa sa Lisandrom i odmah se zaljubljuje u nju. Pod dejstvom čini, oba mladića sada vole Helenu. Međutim, Helena je uverena da je njihova ljubav samo šala na njen račun, jer je ni jedan od njih nije voleo ranije. Hermija pronalazi Lisandra i pita ga zašto ju je napustio, ali Lisander tvrdi da nikada nije voleo Hermiju, već da voli Helenu. Ovo ubrzo prerasta u svađu između dve devojke, gde Helena prekoreva Hermiju da i ona učestvuje u ruganju, dok Hermija besno napada Helenu, optužujući je da je ukrala srce njenoj pravoj ljubavi i okrivljujući je za navodnu „šalu”. Oberon i Puk odlučuju da moraju da razreše ovaj konflikt i dogovaraju se da se ujutru niko neće sećati šta se dogodilo, kao da je sve bio san. Oberon sve namešta tako da će Helena, Hermija, Demetar i Lisander poverovati da su sve ovo sanjali. Puk odvlači pažnju Lisandru i Demetru, koji se svađaju zbog Helenine ljubavi, imitirajući njihove glasove i vodeći ih jednog dalje od drugog. Na kraju, svo četvoro zaspu odvojeno na čistini. Kada utonu u san, Puk ponovo nanosi ljubavni napitak na Lisandra, vraćajući njegovu ljubav prema Hermiji, i baca još jednu čaroliju na četvoro atinskih ljubavnika, tvrdeći da će sve biti u redu ujutru. Kada se probude, ljubavnici veruju da je sve što se dogodilo bio san, a ne stvarnost.
Četvrti čin
Postigavši svoje ciljeve, Oberon oslobađa Titaniju čini i naređuje Puku da ukloni magareću glavu s Vratilove glave. Vile zatim nestaju, a Tezej i Hipolita dolaze na scenu tokom ranog jutarnjeg lova. Oni pronalaze ljubavnike kako spavaju na čistini. Probude ih, i pošto Demetar više ne voli Hermiju, Tezej poništava Egejev zahtev i dogovara grupno venčanje. Ljubavnici u početku veruju da su i dalje u snu i ne mogu da se sete šta se dogodilo. Zaključuju da su događaji protekle noći morali da budu samo san dok se vraćaju u Atinu.
Nakon što svi odu, Vratilo se budi i zaključuje da je i on iskusio san „van domašaja ljudskog razuma”. U Dunjinoj kući, Dunja i njegovi glumci brinu što je Vratilo nestao. Dunja se žali da je Vratilo jedini čovek koji može preuzeti glavnu ulogu Pirama. Vratilo se vraća, a glumci se pripremaju da izvedu „Pirama i Tizbu”.
Peti čin
U poslednjoj sceni drame, Tezej, Hipolita i ljubavnici gledaju kako šest glumaca u Atini izvode „Pirama i Tizbu”. Glumci su toliko loši u igranju svojih uloga da se gosti smeju kao da je predstava komedija, i svi se povlače na spavanje. Nakon toga, Oberon, Titanija, Puk i druge vile ulaze i blagosiljaju kuću i njene stanovnike srećom. Nakon što svi ostali likovi odu, Puk „ispravlja nepravdu” i sugeriše da je ono što je publika iskusila možda samo bio san.
Likovi
Uloga
Opis
TEZEJ
vojvoda atinski
HIPOLITA
kraljica Amazonki, verenica Tezejeva
EGEJ
Hermijin otac
HERMIJA
Egejeva kći, zaljubljena u Lisandra
LISANDER
Hermijin dragan
DEMETAR
Hermijin prosilac
HELENA
zaljubljena u Demetra
FILOSTRAT
Tezejev priređivač zabava
OBERON
kralj vila i vilenjaka
TITANIJA
kraljica vila i vilenjaka
PUK
ili šumski đavolak
GRAŠKOV CVET
PAUČINA
MOLЈAC
SLACICA
vile i vilenjaci
PETAR DUNЈA
tesar; Prolog
u međuigri
NIK(OLA) VRATILO
tkač;
Piram u međuigri
FRANЈA FRULA
krpač mehova;
Tizba u međuigri
TOMA NЈUŠKA
krpač kotlova;
Zid u međuigri
DUŠICA
stolar;
Lav u međuigri
GLADNICA
krojač;
Mesečina u međuigri
OSTALE VILE I VILENjACI
iz pratnje Oberonove i Titanijine
DVORANI I SLUGE
iz pratnje Tezejeve i Hipolitine
Izvori
Ne može se sa sigurnošću tvrditi kada je San letnje noći napisan i prvu put izveden, ali na osnovu dostupnih referenci i aluzija iz poeme „Epithalamion“ engleskogpesnikaEdmunda Spensera, smatra se da je delo nastalo krajem 1595 ili početkom 1596. godine. Pojedini teoretičari smatraju da je predstava možda napisana za aristokratskovenčanje (na primer Elizabete Keri, Ledi Berkli), dok drugi smatraju da je napisana za kraljicuElizabetu I u čast njenog proslavljanja praznika Sv. Jovana, ali ne postoje dovoljno jaki dokazi koji po podržali ove teorije. U svakom slučaju, ukoliko bi se ove teorije pokazale kao tačne, predstava je verovatno odigrana u Pozorištu (енгл.The Theatre) i Pozorištu Gloub, kraljičinim pozorištima gde su se izvodili Šekspirovi komadi. Iako nisu sačuvani prvobitni prevodi i adaptacije dela, različiti izvori, poput Ovidijeve Metamorfoze ili Džefrijeve Kraljeve priče, opisuje scenario Šekspirovog komada.[1] Prema Džonu Tviningu, delo prati radnju četvorice ljubavnika koji prolaze suđenje u šumi, nalik onom opisanom u staronemačkom narativu „Der Busant“.[2]
Prema tvrdnjama autorke Dorotee Kehler, period pisanja je verovatno smešten između 1594. i 1596. godine, što znači da je Šekspir najverovatnije završio svoj rad na predstavi Romeo i Julija i počeo Venecijanskog trgovca. Predstava San letnje noći pripada ranom-srednjem periodu Šekspirovog stvaralaštva, kada je Šekspir primarnu pažnju posvećivao lirizmu svojih dela. [3]
Datum i tekst
Predstavu San letnje noći je u Stacionarski registar (registar izdanja knjiga, knjigovezača i slično) upisao, 8. oktobra 1600 godine, knjižar Tomas Fišer koji je prvo kvarto izdanje objavio iste godine.[4] Drugi kvarto je štampan 1619. godine od strane Vilijama Džegerde, kao deo njegovog „Lažnog folija“.[4] Predstava je u štampanom obliku objavljena u „Prvom foliju” 1623. godine. Na naslovnoj stranici prvog kvartalnog izdanja je objavljeno da Šekspirovo delo datira pre 1960. godine.[5]
Adaptacije i kulturne reference
Dramski pisac Ken Ludvig napisao je komičnu dramu Šekspir u Holivudu (енгл.Shakespeare in Hollywood) smeštena u periodu snimanja holivudskog crno-belog filma San letnje noći 1935. godine.[6][7]
Pisac V. Stenlej Mos iskoristio je citat „Ill met by moonlight” kao deo svoje knjige „Ill Met by Moonlight” iz 1950. godine koja prati sudbinu otetog generala Kreipa tokom Drugog svetskog rata.[8] Knjiga je 1957. godine adaptirana u istoimeni film.[9]
Nemački dramaturg Štraus Boto napisao je Der Park zasnovanu na likovima i motivima i Sna letnje noći.[10]
Galerija
San letnje noći u umetnosti
Puck, 1789
Titania and Bottom, 1793–94
Titania and Bottom
The Reconciliation of Titania and Oberon
The Marriage of Oberon and Titania
Titania welcoming her fairy brethren
La Folie de Titania, 1897
A Midsummer Night's Dream, 1873
A Midsummer Night's Dream, čin IV, scena I
Napomene
Грешка код цитирања: <ref> таг са именом „FOOTNOTEBrooks1979” дефинисан у <references> није употребљен у претходном тексту.
Broich, Ulrich (2006). „Oberon and Titania in the City Park: The Magic of Other Texts as the Subject of Der Park by Botho Strauß”. Ур.: Jansohn, Christa. German Shakespeare Studies at the Turn of the Twenty-first Century. International studies in Shakespeare and his contemporaries. Newark, Delaware: University of Delaware Press. стр. 144—60. ISBN978-0-87413-911-2.
Montrose, Louis (2000). „The Imperial Votaress”. Ур.: Brown, Richard Danson; Johnson, David. A Shakespeare Reader: Sources and Criticism. London: Macmillan Press. стр. 60—71. ISBN978-0-312-23039-5.
Tennenhouse, Leonard (1986). Power on Display: The Politics of Shakespeare's Genres. Routledge library editions: Shakespeare. 48 (reprint изд.). New York: Routledge. ISBN978-0-415-35315-1.
Wiles, David (1993). Shakespeare's Almanac: A Midsummer Night's Dream, Marriage and the Elizabethan Calendar. Woodbridge: D.S.Brewer. ISBN0859913988.
Dodatna literatura
Buchanan, Judith (2005). „Historically Juxtaposed Beans (I): A Midsummer Night's Dream on Film”. Ур.: Buchanan, Judith. Shakespeare on Film. Harlow: Pearson Education. стр. 121—49. ISBN978-0-582-43716-6.
Croce, Benedetto (1999). „Benedetto Croce, comedy of love”. Ур.: Kennedy, Judith M.; Kennedy, Richard F. A Midsummer Night's Dream. Shakespeare: The Critical Tradition. 7. London: A&C Black. стр. 386—88. ISBN978-1-84714-175-0.