Врховни суд је у својој пресуди подијелио период трајања трудноће на три дијела, и у зависности од тога прописао шта државе могу регулисати у различитим периодима трудноће[1]:
Током прва три мјесеца савезне државе не могу забранити абортус, већ одлуку о абортусу морају оставити трудној жени.
Током друга три мјесеца државе могу забранити или регулисати абортус, уколико је то потребно ради очувања живота труднице.
У последњем тромјесечју трудноће државе могу регулисати или чак забранити абортус у интересу очувања пренаталног живота, осим ако је абортус неопходан ради очувања живота мајке.
Иако је пресуда донесена уз противљење само двојице од девет судија суда, постала је једна од најконтроверзнијих пресуда које је овај суд икада изрекао. Многе организације и удружења формирана су како би се борили за укидање ове пресуде, док с друге стране постоје бројне организације које јавно подржавају пресуду. Јавност је по овом питању такође подијељена.[2][3]