Роналд Фишер

Роналд Фишер
Фишер 1913.
Лични подаци
Датум рођења(1890-02-17)17. фебруар 1890.
Место рођењаEast Finchley, Уједињено Краљевство
Датум смрти29. јул 1962.(1962-07-29) (72 год.)
Место смртиАделајд, Јужна Аустралија, Аустралија
ОбразовањеШкола Хароу

Сер Роналд Ајлмер Фишер [1] (17. фебруар 1890 – 29. јул 1962) је био британски статистичар и генетичар. За његово дело у статистици, био је описан као „геније који је скоро самостално створио основе модерне статистичке науке“[1] и „најзначајнија личност у статистици ХХ века“.[1] У генетици, његов рад је користио математику да комбинује Менделове законе и природну селекцију; ово доприноси оживљавању Дарвинизма у раном ХХ веку ревизијом теорије еволуције познатом као модерна синтеза. За своје доприносе биологији, Фишер је прозван„највећим од Дарвинових наследника“.[2]

Од 1919. па надаље, радио је у Експерименталној станици Ротамстед 14 година;[3] тамо је анализирао невероватне количине података из експеримената са пољопривредним културама од 1840-их, и развио је анализу варијанције (АНОВА). Основао је своју репутацију тамо наредних година као биостатистичар.

Познат је као један од три оца популационе генетике. Оцртао је Фишеров принцип, Фишеровску избеглицу и хипотезу атрактивног сина, теорије о сексуалној селекцији. Његов допринос статистици укључује метод максималне могућности, поузданог закљчка, деривацију различитих произвољних дистибуција, основне принципе дизајна експеримената, и још много тога.

Фишер је имао снажно мишљење о раси. Током свог живота, био је значајан присталица еугенике, интересовања које је довело до његовог рада у пољима статистике и генетике.[4] Штавише, био је неслагажући глас у Унесковом извештају „Расно питање“, инсистирајући на расним разликама.[5]

Младост и школовање

Фишер је рођен у источном Финчлију у Лондону, у Енглеској, у породици средње класе; његов отац, Џорџ, је био успешан партнер у фирми „Робинсон и Фишер, акционари и продавци уметнина“.[6] Био је један од близанаца, други бејаше мртворођен и одрастао је као најмлађи, са три сестре и једним братом.[7] Од 1896. до 1904. живели су у кући Инверфортових у Лондону, где је „Енглеско наслеђе“ поставило плаву плакету 2002., пре селидбе у Стритам.[8] Његова мајка, Кејт, умрла је од акутног перитонитиса кад је имао 14 година, његов отац је изгубио свој бизнис 18 месеци касније.[6]

Као дете

Слаб вид током целог живота је узроковао његово одбацивање из британске армије у Првом светском рату,[9] али је такође развило његову способност да визуализује задатке на геометријски начин, не пишући математича решења, или доказе. Уписао је школу „Хароу“ са 14 година и освојио школску Нилд медаљу из математике. Године 1990. је освојио школарину да студира на „Гонвил и Киз колеџу“, у Кембриџу. Године 1912 добио је првенац у астрономији.[10] Године 1915 објавио је рад „Еволуција сексуалнеог преферирања“[11], који се бавио сексуалном селекцијом и избором партнера.

Кућа у којој је Фишер живео од 1896 до 1904
На прослави дипломирања, на Универзитету Кембриџ 1912

Каријера

Током 1913. до 1919, Фишер је радио шест година као статистичар у граду Лондону и предавао физику и маематику у низу државних школа, у Темзином наутичком тренажном колеџу, и у Бредфилд колеџу. Тамо се сместио са својом новом младом, Ајлин Гинис, са којом је имао два сина и шест ћерки.

У 1918. објавио је „Веза између сродника у претпоставци Менделовог правила“, у којој је увео појам варијанције и његову предложио формалну анализу.[12] Објавио је и генетски концептуални модел показујући континуирану варијацију међу фенотипским особинама мереним од стране биостатистичара које могу бити производ комбионованог деловања многих дискретних гена и стога бити производ Менделовог правила. Ово је био први корак ка оснивању популационе генетике и квантитивне генетике, која демонстрира да природна селекција може променити алелну фреквенцију у популацији, што је резултовало у помирењу испрекидане природе са постепеном еволуцијом.[13] Џоан Бокс, Фишеров биографичар и ћерка каже да је Фишер већ решио овај проблем 1911. године.[14]

Експериментална станица Ротамстед, (1919 – 1933)

Од 1919. па надаље, почео је да ради у Експерименталној станици Ротамстед 14 година[3]; тамо је анализирао невероватне количине података из експеримената са пољопривредним културама од 1840-их, и развио је анализу варијанције (АНОВА). У 1919. години била му је понуђена позиција у Лабораторији Галтон у Универзитетском колеџу Лондон коју је водио Карл Пирсон, али уместо тога је прихватио повремен посао у Ротамстеду у Хапендену да би истражио могућност анализирања невероватне количине података из експеримената са пољопривредним културама акумулираних од 1942 из „Класичних теренских експеримената“. Анализирао је податке записане током много година и 1921, објавио Студије варијације пољопривредних култура, и његову прву примену анализе варијанције АНОВА-е.[15] У 1928, Џозеф Оскар Ирвин је почео трогодишње ограничење у Ротамстеду и постао један од првих људи који ће да усаврше Фишерове иновације. Између 1912. и 1922. Фишер је препоручио, анализирао (са грешкама у покушајима доказа) и широко популаризовао максималну могућност.[16]

Фишеров чланак из 1924. О дистрибуцији која ствара функције грешке више добро познате статистике представља Пирсонов чи-квадратни тест и Вилијам Гасетову Студентску те- дистрибуцију и где се развила Фишерова цет-дистрибуција, нова статистичка метода често коришћена много деценија касније као Еф дистрибуција. Био је пионир у принципима дизајна експеримената и статистике малих узорака и анализе правих података.

Паунов реп у лету, типичан пример Фишерове избеглице

У 1925. је објавио Статистичке методе за истраживаче, једну од најутицајнијих књига о статистичким методама у ХХ веку[17]. Фишерова метода[18][19] је техника фузије података или „мета- анализе“ (анализе анализе). Ова књига је такође популаризовала п-вредност, и игра централну улогу у његовом приступу. Фишер предлаже пе=0.05, или 1 од 20 могућност да ће га превазићи шанса, као границу статистичког значаја, и примењује ово у нормалној дистрибуцији (као двострани тест), тиме добијајући правило две стандардне девијације (при нормалној дистрибуцији) за статистички значај[20]. Број 1,96, приближна вредност 97,5% тачке нормалне дистрибуције коришћене у вероватноћи и статистици, такође потиче из ове књиге.

У 1928, Фишер је био први који је користио дисфузионе једначине да покуша да израчуна дистрибуцију алел фреквеција и процену генетског повезивања помоћу методе максималне могућности међу популацијама.[21]

Истраживачки центар Ротамстед

У 1930, Генетска теорија природне селекције је прво објављена од стране Кларендон преса и посвећена Леонарду Дарвину. Као централно дело неодарвинистичке модерне еволуционе синтезе,[22] помогло је да дефинише популациону генетику, коју је Фишер основао заједно са Сивилом Рајтом и Ј. Б. С. Халдана, и оживео Дарвинову одбачену идеју сексуалне селекције. Један од Фишерових омиљених афоризама био је „Пририодна селекција је механизам за генерисање невероватно великог степена невероватности".[23]

Фишерова популарност је расла и он је почео да путује и да држи предавања. У 1931, провео је шест недеља у лабораторији за статистику на Ајова стејт колеџу где је држао три предавања недељно, и упознао многе америчке статистичаре, укључујући и Џорџа В. Снедекора. Вратио се поново 1936.

Универзитетски колеџ Лондон, (1933 – 39)

Године 1933, Фишер је постао директор одељења еугенике у Универзитетском колеџу Лондон.[24] У 1935, објавио је Дизајн експеримената, који је „такође основна [и унапређена] статистичка теџника и примена... Математичко оправдање метода није било наглашено и докази су често били једва скицирани или потпуно изостављени...[Ово је] навело Џ. Б. Мана да попуни рупе ригорозним математичким третманом“.[17][25] У овој књизи је Фишер такође исцртао „Даму која проба чај“, сада познати дизајн статистичког рандомизованог експеримента који користи Фишеров тест тачности и оригиналну експозицију Фишеровог веровања у појам нулте хипотезе.[26][27]

Исте године је објавио рад на тему поверљивог закључка[28][29] и применио га Беренс – Фишеровом проблему, чије решење, предложено прво од стране Валтера Беренса и неколико година касније Фишера, чини Беренс – Фишерову дистрибуцију.

У 1936. увео је „Сет података цвета ириса“ као пример дискриминантне анализе.[30]

У његовом раду Талас напредних и предносних гена из 1937. предложио је Фишерову једначину у контексту популационе динамике да би описао побршинско ширење предносног алела и истраживао његове путујуће таласне способности.[31] Из овога је изашла Фишер – Колмогорова једначина.[32] У 1937, посетио је Индијски статистички институт у Калкути, и једног његовог вандредног радника, П. С. Махаланобиса, често се враћајући да подстакне његов (институтов) развој. Био је почасни гост његове 25. годишњице, када је имао 2000 запослених.

У 1938, Фишер и Френк Јејтс су описали Фишер – Јејтс мешање у њиховој књизи Статистичке табеле за биолошка, агрикултурална и медицинска истраживања.[33] Њихов опис алгоритма користио је папир и оловку; табела рандом бројева донела је случајност.

Универзитет Кембриџ (1940–1956)

У 1943, заједно са А. С. Корбетом и Ц. Б. Вилијамсом је објавио рад на тему релативне обилности врста где је развио логаритамски низ у који је ставио два различита сета података о обилности[34]. Исте године преузео је Балфорово преседништво из генетике где је 1948. позван италијански истраживач Луиђи Лука Кавали-Сфорза, формирајући јединицу са једним човеком у области бактеријске генетике.

У 1936, Фишер је користио Пирсонов чи-коцкасти тест да анализира Менделове податке и закључио је да су Менделови подаци са предвиђеним односима превише савршени, што сугерише да суподешавањима (намерниа или несвесна) била извршена над подацима да би уклопили опажања са хипотезом.[35] Касније су аутори тврдили да је било мана у Фишеровој анализи, предлажући различита статистичка и ботаничка објашњења за Меделове бројеве.[36][37] У 1947, Фишер је осудио часопис Наследство са Кирилом Дарлингтоном и 1949. је објавио Теорију парења блиских сродника.

У 1950 је објавио „Генске учесталости у клајну утврђеним од стране селекције и дифузије“[38] о таласу напретка предоносних гена и о клајновима генетске учесталости, познатог по првој примени компјутера, ЕДСАЦ-а, у биологији. Развио је компјутерске алгоритме за анализу података из својих балансираних експерименталних нацрта,[7] са различитим едицијама и преводима, постајући стандардна референца за научнике многох дисциплина. У еколошкој генетици он и Е. Б. Форд су показали да је сила природне селекције много јача него што је претпостављено, због много екогенетичких ситуација (као што је полиморфизам) које се одржавају захваљујући природној селекцији.

Током овог времена бавио се и на мапирању хромозома мишева; размножавајући мишеве у лабораторијама у својој кући.[39]

Фишер се јавно противио истраживању из 1950. које је показало да пушење дувана изазива рак плућа, аргуменирајући да коорелација не имплицира узрок.[40][41][42][43][44][45]Да цитирамо његове биографе Јејтса и Матера: „Било је сугерисано да је разлог томе чињеница да је Фишер био запослен као консултант дуванских фирми и да ова контроверза изазива сумљу о вредности његових аргумената. Ово га погрешно оцењује. Није био изнад прихватања финасијских награда за свој рад, али разлог овог занимања је несумљиво било његова мржња пуританских тенденција свих врста; а можда и лична утеха коју је увек проналазио у дувану.

Држао је Крунијско предавање на тему популационе генетике 1953. године.[46]

У зиму 1953 – 1954. Фишер је упознао Дебарату Базуа, индијског статистичара који је 1958. написао: „У вези са аргументом сета, Сер Роналд се трудио да пронађе средину између два пола статистике – Берклијеве и Бејзове.[47] Мој труд да разумем Фишеров компромис су ме довеле до принципа вероватноће“.[48]

Аделејд, (1957—1962)

Спомен-плоча преко његових самртних остатака, пролаз на страни говорнице у Катедрали Св. Петра, Аделајд

У 1957, пензионисани Фишер је емигрирао у Аустралију, где је проводио време као виши исраживач у Научној и привредној истраживачкој организацији Комонвелт (ЦИСРО) у Аделејду. Умро је тамо 1962, и његови посмртни остаци су закопани унутар Катедрале Светог Петра, у Аделејду.[49]

Лични живот и уверења

Оженио је Ајлин Гинис, са којом је имао два сина и шест ћерки[50]. Његов брак се распао током Другог светског рата, и његов најстарији син Џорџ, војни пилот, је убијентоком борбе. [51]Његова ћерка, Џоен, која је написала биографију о свом оцу, удала се за значајног статистичара Џорџа Е. П. Бокса.[52] Према Јејтсу и Матеру „Његова велика породица, поготово у тренуцима тешких финанскијских недаћа, била је лична експресија његових гентеских и еволутивних уверења.[53] Фишер је запамћен по лојалности, виђен као патриота, члан Енглеске цркве, политички

Прозор од насликаног стакла у сали за ручавање Каиус колеџа, у Кембриџу, што је подсећање на Роналда Фишера и представља латински квадрат, поменут од стране њега у Дизајну експеримената.

конзервативац, као и научни рационалиста. Добио је репутацију за своју немарност према изгледу и архитипу одсутног професора. Х. Ален Ор у Бостон ривјуу описује га као: „ Дубоко верујућег англиканца који, између оснивања модерне статистике и популационе генетике, пише чланке за црквене часописе“.[54] У преносу из 1955. на тему науке и хришћанства[53], рекао је: „Обичај прављења јединствених догматских веровања сигурно није базирано на Исусовим учењима, али је била значајна слабост религиозних учитеља у наредним вековима. Не мислим да би реч која означава хришћанске врлине треба бити злоупотребљена да значи слепо прихватање таквих веровања. Много самозаваравања од стране младог верника је потребно да убеди себе да зна оно што је, у ствари, сигуран да не зна. То је сигурно лицемерје, против кога смо били најочигледније упозорени.“

Парапсихологија

Фишер је био умешан у Друштво за психичка истраживања.[55][56]

Еугеника

У 1910. Фишер се придружио Друштву за еугенику (Уједињено Краљевство) у Универзизету Кембриџ, чији су неки од чланова били Џон Менард Кејнс, Р. Ц. Пунет и Хорас Дарвин. Видео је

Као стјуард на првој Интернационалној конференцији еугенике, 1912.

еугенику као начин адресирања тренутних друштвених и научних проблема који су сачињавали и водили његово интересовање према генетици и статистици. Током Првог светског рата почео је да пише рецензије књига за Еугеник ривју и волонтирао да преузме све такве рецензије за журнал, бивајући запослен у несталној позиццији. Последња трећина Генетске теорије природне селекције се фокусирала на еугенику, окривљујући недостатак плодности виших класа за пад цивилизација, и користећи податке британског цензуса из 1911. да покаже обрнути однос између плодности и друштвеног сталежа, делимично зато што, тврдио је, да би снизили финансијске трошкове и тиме повећали друштвени сталеж имали су мање деце. Предложио је укидање додатних прихода великим породицама, са приходима пропорционалним очевом зарадом. Служио је у бројним друштвима за еугенику да би је промовисао. У 1934, напустио је Друштво за еугенику због препирке око повећане моћи научника унутар покрета.[57][58][59]

Раса

У 1950, Фишер се противио Унесковом „Расном питању“, верујући да докази и свакодневно искуство показују да се људске групе знатно разликују „и њиховом урођеном капацитету за интелектуални и емотивни развој“ и закључио је да је „практично интернационални проблем научити пријатељски делити ресурсе ове планете са људима метеријално различите природе“, и да је „проблем сакривен од стране добронамерних покушаја да се минимизују праве разлике које постоје“. Ревизирану изјаву названу „Концепт расе: резултати упита“ (1951) је био праћен од стране Фишеровог издвојеног коментарисања.[60]

Наслеђе

Фишерови докторанти укључују Валтера Бодмера,[61] Д.Ј. Финија[61], Мери Ф. Лион[62] и Ц. Р Раоа[61]. Иако битан противник Бајезијске статистике, Фишер је био први да користи термин „Бајезијска“ 1950.[63] Генетска теорија природне селекције из 1930. је често цитирана у књигама из биологије, и оцртава многе битне концепте, као што су:

  • Хипотеза атрактивног сина, која претпоставља да женке бирају насумично привлачне мужијаке само зато што су привлачни, стога повећавајући привлачност својих синова који онда привлаче више партнера. Ово је контраст тоерији о женском избору партнера базираног на претпоставци да женке бирају привлачне мужијаке зато што су привлачне карактеристике обележивачи женске адаптивне вредности.[69]
  • Мимикрија, сличност једне врсте другој која штити једну или обе
  • Показујући да се с вероватноћом мутације повећава адаптивна вредност организма пропорционално са распрострањености мутације и да веће популације носе више варијација да би имали већу шансу за преживљавање.

Фишер је такође познат по:

  • Инверзна вероватноћа, термин који је Фишер користио 1922, односећи се на „фундаментални парадокс инверзне вероватноће“ као извора конфузије између статистичких термина који се односе који се односе на вредност коју треба проценити и правој вредности добијеној проценом, која је углавном погрешна[76]
  • Довољна статистика, када је статистика довољна у односу на статистички модел и његов асоцирани непознати параметар ако „ нема друге статистике која може да се израчуна са истим узорком тако да да додатне информације о вредности параметра“.[78]

Референце

  1. ^ а б в „Ronald Aylmer Fisher, 1890-1962”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society (на језику: енглески). 9: 91—129. новембар 1963. ISSN 0080-4606. doi:10.1098/rsbm.1963.0006. 
  2. ^ Edwards, A. W. F. (2011). „Mathematizing Darwin”. Behavioral Ecology and Sociobiology. 65 (3): 421—430. PMID 21423339. doi:10.1007/s00265-010-1122-x. 
  3. ^ а б Kennedy, Michael (2001). Ronald [Russell], Sir Landon. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  4. ^ Fisher, Richard (октобар 2009). „One minute with Michael Green.”. New Scientist. 204 (2732): 27. ISSN 0262-4079. doi:10.1016/s0262-4079(09)62871-2. 
  5. ^ unesdoc.unesco.org https://unesdoc.unesco.org/ark:/48223/pf0000073351_eng. Приступљено 17. 3. 2019.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  6. ^ а б Fisher, Ronald Aylmer; Owen, A. R. G. (1962). „An Appreciation of the Life and Work of Sir Ronald Aylmer Fisher :F.R.S., F.S.S. Sc.D.”. The Statistician. 12 (4): 313. ISSN 0039-0526. doi:10.2307/2986951. 
  7. ^ а б Box, Joan Fisher (14. 1. 2005), Fisher, Ronald Aylmer, John Wiley & Sons, Inc., ISBN 9780471667193, Приступљено 17. 3. 2019 
  8. ^ Soton, Oxford University Press, 31. 10. 2011, Приступљено 17. 3. 2019 
  9. ^ Box, Joan Fisher; Edwards, A. W. F. , "Fisher, Ronald Aylmer", Encyclopedia of Biostatistics, 8 Volume Set, Encyclopedia of Biostatistics. . John Wiley & Sons. 2005. ISBN 978-0470849071. doi:10.1002/0470011815.b2a17045.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  10. ^ Fisher, Sir Ronald Aylmer (1890–1962), Oxford University Press, 6. 2. 2018, Приступљено 17. 3. 2019 
  11. ^ „EUGENIC LEGISLATION”. Journal of Heredity. 6 (3): 142—144. март 1915. ISSN 1465-7333. doi:10.1093/oxfordjournals.jhered.a109077. 
  12. ^ Fisher, R. A. (1919). „XV.—The Correlation between Relatives on the Supposition of Mendelian Inheritance.”. Transactions of the Royal Society of Edinburgh (на језику: енглески). 52 (02): 399—433. ISSN 0080-4568. doi:10.1017/S0080456800012163. [мртва веза]
  13. ^ Box, Joan Fisher (мај 1981). „Gosset, Fisher, and the t Distribution”. The American Statistician. 35 (2): 61. ISSN 0003-1305. doi:10.2307/2683142. 
  14. ^ Fisher, Geoff (март 2013). „Life support”. New Scientist. 217 (2909): 30. ISSN 0262-4079. doi:10.1016/s0262-4079(13)60742-3. 
  15. ^ Heron, David (април 1910). „On the Probable Error of a Partial Correlation Coefficient”. Biometrika. 7 (3): 411—412. ISSN 0006-3444. JSTOR 2345396. doi:10.2307/2345396. 
  16. ^ Pfanzagl, Johann (1994). Parametric statistical theory. Hamböker, R. Berlin: W. de Gruyter. ISBN 9783110889765. OCLC 815506977. 
  17. ^ а б „Statistical and Social Inquiry Society of Ireland: Centenary Celebrations”. Journal of the Royal Statistical Society. 110 (4): 348. 1947. ISSN 0952-8385. JSTOR 2981241. doi:10.2307/2981241. 
  18. ^ Fisher, Ronald Aylmer, Sir (1970). Statistical methods for research workers. (14th ed., rev. and enl изд.). Darien, Conn.: Hafner Pub. Co. ISBN 9780050021705. OCLC 135627. 
  19. ^ Mosteller, Frederick; Fisher, R. A. (1948). „Questions and Answers”. The American Statistician. 2 (5): 30—31. JSTOR 2681650. doi:10.2307/2681650. 
  20. ^ Dallal, Gerard E. (август 1986). „STATOOLS: Statistical Utility Programs”. The American Statistician. 40 (3): 236. ISSN 0003-1305. JSTOR 2684555. doi:10.2307/2684555. 
  21. ^ Fisher, R. A.; Balmukand, Bhai (1928—7). „The estimation of linkage from the offspring of selfed heterozygotes”. Journal of Genetics (на језику: енглески). 20 (1): 79—92. ISSN 0022-1333. S2CID 27688031. doi:10.1007/BF02983317.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  22. ^ Richard Dawkins : how a scientist changed the way we think : reflections by scientists, writers, and philosophers. Grafen, Alan., Ridley, Mark. Oxford: Oxford University Press. 2006. ISBN 9780191516214. OCLC 77519739. 
  23. ^ Huxley, Julian; De Beer, Gavin (1963). „The elements of experimental embryology.”. Journal of Anatomy. New York: [Hafner Pub. Co.] 69 (Pt 1): 127. PMC 1249269 Слободан приступ. doi:10.5962/bhl.title.6433. 
  24. ^ Cobban, Professor Alfred, (1901–1 April 1968), Professor of French History, University College, University of London, since 1953; Head of History Department, 1961–66; Editor of History, Oxford University Press, 1. 12. 2007, Приступљено 17. 3. 2019 
  25. ^ 4. Analysis of Variance, De Gruyter Oldenbourg, 31. 12. 2007, стр. 99—148, ISBN 9783486843668, Приступљено 17. 3. 2019 
  26. ^ CHAPTER I. EARLY BELL SYSTEM EXPERIMENTATION, Harvard University Press, ISBN 9780674280540, Приступљено 17. 3. 2019 
  27. ^ Null Hypothesis, Springer-Verlag, Приступљено 17. 3. 2019 
  28. ^ Fisher, R. A. (децембар 1935). „THE FIDUCIAL ARGUMENT IN STATISTICAL INFERENCE”. Annals of Eugenics (на језику: енглески). 6 (4): 391—398. doi:10.1111/j.1469-1809.1935.tb02120.x. 
  29. ^ Seidenfeld, Teddy (август 1992). „R. A. Fisher's Fiducial Argument and Bayes' Theorem”. Statistical Science. 7 (3): 358—368. ISSN 0883-4237. doi:10.1214/ss/1177011232. 
  30. ^ Fisher, R. A. (1936-9). „THE USE OF MULTIPLE MEASUREMENTS IN TAXONOMIC PROBLEMS”. Annals of Eugenics (на језику: енглески). 7 (2): 179—188. doi:10.1111/j.1469-1809.1936.tb02137.x.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  31. ^ FISHER, R. A. (јун 1937). „THE WAVE OF ADVANCE OF ADVANTAGEOUS GENES”. Annals of Eugenics. 7 (4): 355—369. ISSN 2050-1420. doi:10.1111/j.1469-1809.1937.tb02153.x. 
  32. ^ Fisher, 4th Baron, (Patrick Vavasseur Fisher) (born 14 June 1953), Oxford University Press, 1. 12. 2013, Приступљено 17. 3. 2019 
  33. ^ Fisher, Ronald Aylmer, Sir ([1963]). Statistical tables for biological, agricultural, and medical research. Yates, Frank, (6th ed., rev. and enl изд.). New York,: Hafner Pub. Co. ISBN 9780028447209. OCLC 550706.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  34. ^ Fisher, R. A.; Corbet, A. Steven; Williams, C. B. (1943). „The Relation Between the Number of Species and the Number of Individuals in a Random Sample of an Animal Population”. Journal of Animal Ecology. 12 (1): 42—58. JSTOR 1411. doi:10.2307/1411. 
  35. ^ Fisher, R.A. (15. 4. 1936). „Has Mendel's work been rediscovered?”. Annals of Science (на језику: енглески). 1 (2): 115—137. ISSN 0003-3790. doi:10.1080/00033793600200111. hdl:2440/15123. 
  36. ^ Franklin, Allan; Edwards, A. W. F.; Fairbanks, Daniel J.; Hartl, Daniel L.; Seidenfeld, Teddy: Ending the Mendel-Fisher Controversy. . University of Pittsburgh Press. 2008. ISBN 9780822973409.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  37. ^ Sturtevant, A. H. (Alfred Henry) (2001). A history of genetics. Cold Spring Harbor, N.Y.: Cold Spring Harbor Laboratory Press. ISBN 9780879696078. OCLC 45330256. 
  38. ^ Fisher, R. A. (1950). „Gene Frequencies in a Cline Determined by Selection and Diffusion”. Biometrics. 6 (4): 353—361. JSTOR 3001780. PMID 14791572. doi:10.2307/3001780. hdl:2440/15146. 
  39. ^ Moehring, Amanda J.; Mackay, Trudy F. C. (јул 2004). „The Quantitative Genetic Basis of Male Mating Behavior in Drosophila melanogaster”. Genetics. 167 (3): 1249—1263. ISSN 0016-6731. PMC 1470936 Слободан приступ. PMID 15280239. doi:10.1534/genetics.103.024372. 
  40. ^ Fisher, Ronald A. (1957). „Dangers of Cigarette-Smoking”. The British Medical Journal. 2 (5035): 43. JSTOR 25383068. doi:10.1136/bmj.2.503543 (неактивно 04. 08. 2023). 
  41. ^ Fisher, R. A. (1957). „Dangers of Cigarette-smoking”. British Medical Journal. 2 (5039): 297—298. JSTOR 25383439. PMC 1961712 Слободан приступ. doi:10.1136/bmj.2.5039297-b (неактивно 04. 08. 2023). 
  42. ^ Fisher, Ronald (1958), "Cigarettes, Cancer, and Statistics" (PDF), „The Centennial Review of Arts & Science”. East Lansing, Michigan: Michigan State University Press,. 2: 151—166. 
  43. ^ Fisher, Ronald (1958), "The Nature of Probability"(PDF), „The Centennial Review of Arts & Science”. East Lansing, Michigan: Michigan State University Press,. 2: 261—274. 
  44. ^ Fisher, Ronald A. (1958). „Lung Cancer and Cigarettes?”. Nature. 182 (4628): 108. PMID 13566198. S2CID 4222105. doi:10.1038/182108a0. 
  45. ^ Fisher, Ronald A. (1958). „Cancer and Smoking”. Nature. 182 (4635): 596. PMID 13577916. S2CID 4172653. doi:10.1038/182596a0. 
  46. ^ FISHER, R. (9. 9. 1953). „Croonian Lecture - Population genetics”. Proceedings of the Royal Society of London. Series B - Biological Sciences. 141 (905): 510—523. ISSN 2053-9193. PMID 13100409. S2CID 85157766. doi:10.1098/rspb.1953.0058. 
  47. ^ „Aldous, Prof. David John, (born 13 July 1952), Professor of Statistics, University of California, Berkeley, since 1986”, Who's Who, Oxford University Press, 1. 12. 2007, doi:10.1093/ww/9780199540884.013.u5185, Приступљено 17. 3. 2019 
  48. ^ „Author's Page”, Concert Lighting, Elsevier, 2010, стр. xvii, ISBN 9780240806891, doi:10.1016/b978-0-240-80689-1.00041-6, Приступљено 17. 3. 2019 
  49. ^ Predel, B., Au-Ra (Gold - Radium), Springer-Verlag, стр. 1—1, ISBN 9783540435341, Приступљено 17. 3. 2019 
  50. ^ Box, R. A. Fisher, pp. 35–50
  51. ^ Box, R. A. Fisher, p 396
  52. ^ Box 1978
  53. ^ а б Yates, Frank; Mather, Kenneth (1963). „Ronald Aylmer Fisher, 1890-1962”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 9: 91—129. S2CID 122621801. doi:10.1098/rsbm.1963.0006. 
  54. ^ „Gould on God: Can religion and science be happily reconciled?”. bostonreview.net. Архивирано из оригинала 17. 05. 2008. г. 
  55. ^ Carter, Chris (22 August. Science and the Afterlife Experience: Evidence for the Immortality of Consciousness. Simon and Schuster. 2012. ISBN 9781594774997. 
  56. ^ „(Research with Ronald Fisher)”. Journal of the Society for Psychical Research. 44 (738): 392. 1967. . The targets (one-figure numbers and letters of the alphabet) were pasted on the backs of visiting cards, which were put into random order either by shuffling or by the use of random number tables loaned us by Professor Sir Ronald Fisher.
  57. ^ "Series 12. Sir Ronald Aylmer Fisher (1890–1962) Statistician and geneticist. Papers 1911–2005. Papers on Eugenics. 1911–1920, 1936". University of Adelaide. Приступљено 7 September 2017.
  58. ^ Norton, Bernard (27 April 1978). "A 'fashionable fallacy' defended". New Scientist. Fisher worked as he did because he was an ardent eugenist. (original italics) ... Careful study of Fisher's writings, moreover, enables one to establish strong connections between the problems that Fisher faced qua eugenist and the work in genetics outlined above.
  59. ^ Andrade da Cruz, Rodrigo (1980). Ronald Fisher and eugenics: Statistics, evolution and genetics in the quest for permanent civilization. . Pontifical Catholic University of São Paulo, Brazil (PhD Thesis). . 19. 2017: 53. doi:10.23925/1980-7651 (неактивно 04. 08. 2023).  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)(inactive 2019-03-14).
  60. ^ http://unesdoc.unesco.org/images/0007/000733/073351eo.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (2. септембар 2009) "The Race Concept: Results of an Inquiry", p. 27. UNESCO 1952
  61. ^ а б в Ronald Fisher at the Mathematics Genealogy Project
  62. ^ Rastan, Sohaila (2015). „Mary F. Lyon (1925–2014) Grande dame of mouse genetics”. Nature. 518 (7537): 36. PMID 25652989. S2CID 4405984. doi:10.1038/518036a. 
  63. ^ Agresti, Alan; Hitchcock, David B. (2005). „Bayesian inference for categorical data analysis”. Statistical Methods and Applications. 14 (3): 298. S2CID 18896230. doi:10.1007/s10260-005-0121-y. 
  64. ^ Clutton-Brock, T. H. (1991). The Evolution of Parental Care. Princeton, NJ: Princeton University Press. стр. 9. 
  65. ^ Trivers 1972, стр. 136–179
  66. ^ Grafen, A. (2006). „A theory of Fisher's reproductive value”. J Math Biol. 53 (1): 15—60. PMID 16791649. S2CID 24916638. doi:10.1007/s00285-006-0376-4. 
  67. ^ The Relation Between Reproductive Value and Genetic Contribution Published by the Genetics journal
  68. ^ Orr, Allen (2005). „The genetic theory of adaptation: a brief history”. Nature Reviews Genetics. 6 (2): 119—127. PMID 15716908. S2CID 17772950. doi:10.1038/nrg1523. 
  69. ^ Kokko, Hanna; Brooks, Robert; Michael D.; Morely, Josephine (17. 2. 2003). „The evolution of mate choice and mating biases”. Proceedings of the Royal Society of London B: Biological Sciences. 270 (1515): 653—664. PMC 1691281 Слободан приступ. PMID 12769467. doi:10.1098/rspb.2002.2235. 
  70. ^ "dominance". Oxford Dictionaries Online. Oxford University Press. . Приступљено 14 May 2014.
  71. ^ Fisher R. A. 1930. The Genetical Theory of Natural Selection.
  72. ^ McLachlan, G. J (2004). Discriminant Analysis and Statistical Pattern Recognition. Wiley Interscience. ISBN 978-0-471-69115-0. . MR 1190469.
  73. ^ Fisher, R. A. (1936). „The Use of Multiple Measurements in Taxonomic Problems”. Annals of Eugenics. 7 (2): 179—188. doi:10.1111/j.1469-1809.1936.tb02137.x. hdl:2440/15227. 
  74. ^ B. R. Frieden (1998). Science from Fisher Information. Cambridge University Press. , Cambridge, England, 2004.
  75. ^ Fisher, R. (1953). „Dispersion on a Sphere”. Proceedings of the Royal Society A: Mathematical, Physical and Engineering Sciences. 217 (1130): 295—305. Bibcode:1953RSPSA.217..295F. S2CID 123166853. doi:10.1098/rspa.1953.0064. 
  76. ^ Fisher, R. A. (1922). "On the Mathematical Foundations of Theoretical Statistics". Philos. Trans. R. Soc. London A. 222A: 309–368.
  77. ^ Fisher, R. A. (1940). „An Examination of the Different Possible Solutions of a Problem in Incomplete Blocks”. Annals of Eugenics. 10: 52—75. doi:10.1111/j.1469-1809.1940.tb02237.x. 
  78. ^ Fisher, R. A. (1922). „On the mathematical foundations of theoretical statistics”. Philosophical Transactions of the Royal Society of London. Series A, Containing Papers of a Mathematical or Physical Character. 222 (594–604): 309—368. Bibcode:1922RSPTA.222..309F. S2CID 15354499. doi:10.1098/rsta.1922.0009. 
  79. ^ Walpole, Ronald; Myers, Raymond; Myers, Sharon; Ye, Keying (2002). Probability and Statistics for Engineers and Scientists (7th изд.). Pearson Education. стр. 237. ISBN 978-81-7758-404-2. 
  80. ^ Fisher, R. A. (1925), „Applications of "Student's" distribution”. Metron,. 5: 90—104.  (PDF), . .

Литература

  • Trivers, R. L. (1972). „Parental investment and sexual selection”. Ур.: Campbell, B. Sexual selection and the descent of man 1871–1971. Chicago, IL: Aldine. стр. 136—179. ISBN 978-0-435-62157-5. 
  • Clutton-Brock, T.H (1991). The Evolution of Parental Care. Princeton, NJ: Princeton University Press. p. 9.</ref><ref>Trivers, R.L. (1972), "Parental investment and sexual selection", in Campbell, B., Sexual selection and the descent of man 1871–1971. Chicago, IL: Aldine. стр. 136—179. ISBN 978-0-435-62157-5. 
  • Box, Joan Fisher (1978). „Preface”. R. A. Fisher. The Life of a Scientist. ISBN 978-0-471-09300-8. 
  • Grafen, A. (2006). A theory of Fisher's reproductive value. J Math Biol. 53. стр. 15—60. PMID 16791649. doi:10.1007/s00285-006-0376-4. 

Спољашње везе