Рима

Рима или слик је реч грчког порекла која означава гласовно подударање слогова на крају стихова, најчешће у лирским песмама. Њена функција и значење се разликују у зависности од песничке епохе или школе[1]. Са књижевнотеоријског аспекта, рима се може поделити на неколико врста.

Функција риме

Осим своје основне улоге да ствара структуру песме који је пријатна за слушање[2], рима је саставни део песничког ритма. Она означава и наглашава крај стиха, и ствара специфичне звуковне ефекте, што доприноси мелодији песме[3]. Такође појачава унутрашњу повезаност и јединство строфа[3]. Симетричност стихова се постиже захваљујући рими[2]. Она доприноси емоционално-смисаоном значењу песме (на пример, приликом исказивања укрштености или паралелности осећања, потребе за нежношћу).

Историја риме

Још пре настанка писане речи, рима се користила у усменој књижевности првих људских заједница[2]. Пошто је олакшавала памћење различитих предања, често су је користили бардови и песници, приликом преношења историјских и културних аспеката своје цивилизације млађим генерацијама. У средњем веку рима је била главна особина стиховног израза[1]. Током епохе симболизма, крајем 19. века, рима се почела третирати на флексибилнији начин[1]. Римоване речи се више нису морале строго слагати у гласовима и акценту. То значи да се врши слободније фонолошко грађење риме, примењује необавезност у њеној употреби, чиме се нарушава њена звуковна идентичност и доследност, те граде њени нови облици. Деканонизација риме се наставила и током 20. века, и поделила у два правца[1]. Први се залагао за смањење хомофоније, што је значило да се различитост у гласовном склопу римованих речи више разликовао. Други правац се заснивао на ставу да не треба постојати законитост употребе риме, те је она добила већи степен необавезности.

Врсте рима

Правилна, чиста и богата рима

  • Код правилне риме се подударају наглашени вокали речи, као и сви остали гласови, који следе после наглашеног вокала.
  • Чиста рима настаје ако се подударају и акценти наглашених вокала.
  • Рима је богата ако подударање почиње и пре наглашеног вокала.

Мушка, женска и дактилска рима

Код мушке риме, подударање је само у једном слогу (нпр. свет-цвет), код женске у два (гасе-красе, личе-диче), а код дактилске у три (младости-радости).

Парна, укрштена и обгрљена рима

  • Код парне риме се римују два узастопна стиха, по шеми 1a, 2a, 3b, 4b (истим словима су обележене речи које се римују).
  • Код укрштене риме се римују први и трећи, односно други и четврти стих, по шеми 1a, 3b, 2a, 4b.
  • Код обгрљене риме се римују први и четврти, односно други и трећи стих, по шеми 1a, 4b, 2b, 3a.

Референце

  1. ^ а б в г „II. РИМА У СТИХУ – МОДЕЛИ И ФУНКЦИЈЕ”. Пројекат „Растко“. Приступљено 13. 12. 2013. 
  2. ^ а б в „What Is the Function of Rhyme in Poetry?”. wiseGEEK. Приступљено 13. 12. 2013. 
  3. ^ а б „Osnovni elementi poezije – podsetnik i vodič za tumačenje”. serbiana1. Приступљено 13. 12. 2013. 
  4. ^ „Djura Jaksic Ponoc”. Caffe del Montenegro. Архивирано из оригинала 13. 12. 2013. г. Приступљено 13. 12. 2013. 
  5. ^ „Алекса Шантић: ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ”. Поезија суштине. Приступљено 27. 08. 2017. 
  6. ^ „Jovan Jovanović Zmaj, Pesme”. Приступљено 13. 12. 2013. 
  7. ^ „Милан Ракић, Симонида”. Архивирано из оригинала 02. 11. 2013. г. Приступљено 13. 12. 2013. 
  8. ^ „Jovan Ducic, Podne”. www.boske.rs. Приступљено 13. 12. 2013. 

Литература

  • Раде Радмиловић, Дара Ињац, „Књижевни приручник“, ИПП Змај, Нови Сад, 1998.
  • мр Љиљана Николић, Босиљка Милић, „Читанка са књижевнотеоријским појмовима за трећи разред средње школе“, ЗУНС, Београд, 2012.