Противотрови (антидоти) су супстанце које спречавају или поништавају дејство отрова. Могу деловати на један одређен отров (специфичан противотров) или на више отрова (неспецифичан). Неки противотрови су истовремено и отрови, па се морају пажљиво користити.
Да би један противотров био ефикасан, мора деловати брзо и мора, сам по себи, бити довољно безопасан за употребу.
Метали граде нерастворна или слабо растворна једињења са хелирајућим агенсима (нпр. ЕДТА), па делују као противотрови једни другима. Такође алкалоиди и танини граде нерастворна једињења, која се не могу ресорбовати. Активни угаљ (Carbo medicinalis) адсорбује на својој површини велики број супстанци, па се користи као противотров широког спектра дејства.
За успешно лечење противотровима који спречавају ресорпцију отровима основни предуслов је брза реакција – једном када отров доспе у циркулацију, ови противотрови престају да буду ефикасни.
Компетитивна инхибиција
Када се отров и противотров везују за исто место на рецептору, говори се о компетитивној инхибицији. У овом случају је од значаја и апсолутна доза противотрова (в. Закон о дејству маса). Примери противотрова који делују овим механизмом су:
Противотрови који делују компетитивном инхибицијом ефикасни су и када је отров већ везан за рецептор. Штавише, примењени самостално (без отрова), ови противотрови могу бити токсични сами по себи (атропин, стрихнин) или изазвати физиолошке ефекте супротне отрову на којег делују (налоксон и налтрексон изазивају ефекте опијатне апстинентске кризе).
Ако се противотров веже за различит рецептор (или за друго место на истом рецептору) у односу на отров, и при томе спречава отров да произведе физиолошки ефекат или производи супротан физиолошки ефекат неутралишући дејство отрова, реч је о некомпетитивној инхибицији. Тако се глукагон веже за различит рецептор у односу на инсулин и оралне антидијабетике, а делује супротним механизмом (хипергликемијски). Код алергијске астме, главни изазивач бронхоспазма је хистамин, а у терапији се примењује адреналин који се везује за посебне рецепторе изазивајући бронходилатацију и прекид гушења. Пилокарпин се везује за друго место на рецептору у односу на атропин и некомпетитивно га инхибише.
Хемијска инхибиција
Неки противотрови делују хемијски на отрове спречавајући њихово деловање. Код тровања метанолом се ацидоза спречава давањем натријум хидрогенкарбоната, код тровања киселинама се даје ижарени магнезијум оксид, а код тровања )ма слабе киселине. Код тровања тешким металима дају се хелирајућа средства (пенициламин, димеркапрол).
Остали механизми
При тровању гликозидимадигиталиса дају се Fab фрагменти специфичних антитела. Код уједа отровних животиња даје се већ припремљен антисерум који садржи антитела специфична за дату отровну животињу. Код отрова који спречавају везивање кисеоника за хемоглобин (цијаниди, угљен-моноксид) се примењује чист кисеоник (који се онда раствара директно у крви, без потребе да се веже за хемоглобин). Ацетилцистеин као донор -SH група враћа антиоксидативни потенцијал јетри и спречава хепатотоксично дејство парацетамола.
Литература
Мокрањац, др Момчило Ст., Токсиколошка хемија, Београд, 2001.
Група аутора: Фармакотерапијски водич 3 (главни уредник Ненад Угрешић), Београд 2006, ISSN 1451-4680