Позориште Орегон

45° 30′ 17″ С; 122° 37′ 40″ З / 45.5046278° С; 122.6277533° З / 45.5046278; -122.6277533

Позориште Орегон
ЛокацијаПортланд, Орегон
САД
Конструкција
Отвореносептембар 4, 1925.; пре 99 година (1925-09-04)
АрхитектаХјуберт А. Вилијамс
ВласникПородица Мајзелс (1925—2020)

Позориште Орегон, је позориште и биоскоп за одрасле у округу Ричхмонд, југоисточно од Портланда, у Орегону.[1] Позориште је изграђено 1925. године и у њему су првобитно биле постављене оргуље Вурлитзер и водвил. Касније би се приказивале холивудски, уметнички и филмови на шпанском језику. Зграду је породица Мајзелс купила 1967. године, а биоскоп за одрасле је постало седамдесетих година. Наставио је да ради као најдужи градски порнографски биоскоп и остао је у власништву члана породице Мајзелс све до 13. фебруара 2020. године.[2]

Биоскоп је описан као „мање језив од већине других” дуж новоразвијене улице Југоисточне дивизије. Названи су и „последњим задржавањем једне ере”, а односи се и на истакнутост приказивања филмова за одрасле у граду током седамдесетих година 20. века и на његов статус последњег имања у власништву породице Мајзелс.

Године 2004. зграда је идентификована као „место улагања и идентитета“ и добила је похвале због атрибута које вреднује заједница, као што су квалитетна архитектура, локално власништво и оријентација на улицу. Објекат је затворен почетком марта 2020. године.

Опис и историјат

Позориште је двоетажно, са око 810 м2, а дизајнирао га је Хјуберт А. Вилијамс.[3][4][5] Урађено је у стилу италијанске архитектуре, са плановима које је сачинио Јниверсал сервис. Зграда је изграђена од цигле, а укључује и малопродајни објекат од стакла, двоструке висеће прозоре, украсну циглу и раван кров. По завршетку, унутрашњост је имала Вурлитзер цеви вредности 16.000 долара, украшене расветне објекте причвршћене на таваницу са високом куполом, 750 столица с високим наслоном, водитељску сцену и екран димензија 4,9 м × 6,1 м.[6] Изградња позоришта је коштала 35.000 долара, а отворено је 4. септембра 1925. године..[1]

Првобитни власник зграде био је Џ. В. Мекфалден.[5][6] Следећи власници били су Џ. Џ. и Лиди Мод, Џ. С. Мидлтон, Мари Ват и Ернест Бас.[1] Улазна врата и благајну позоришта измиенио је 1930. године Џ. В. Мекфаден, заједно са изградњом нове кабине. Године 1949. када је Конгресна Христова црква реконструисала нову црквену зграду на свом имању у 33. југоисточној улици у позоришту у Орегону одржаване су црквене службе. Предњи улаз позоришта, укључујући његова врата и кабину из тридесетих година, 1954. године санирао је Фергусон Касади.ref name=Lacher/>

Године 1967. имигрантска породица стекла је власништво над позориштем. Породица Мајзелс такође је била у власништву других биоскопа, укључујући позориште Аладин, пропали и срушени парк Енкрор, који је данас познат као позориште у Клинтоновој улици. Поред холивудских филмова, у биоскопима су се приказивали уметнички и филмови на шпанском језику.[5]

Први сексуално експлицитни филм приказан у Орегону пуштен је 1967. године. Тај филм је позоришту пружио више посла за три дана, него двонедељне продаје карата за представе и остале филмове и одатле интересовање руководства Орегона за ексклузивно приказивање филмова за одрасле.

Значајн успех позориште је доживело 1972. године, дошло је до повећања броја филмских пројекција за одрасле у више од десетак биоскопа у Портланду.[1] Међутим, порастом броја видео касета и увођењем кабловске телевизије довео је до пада посећености биоскопа, а до двахиљадитих година породица Мајзелс је продала сву своју имовину осим позоришта у Орегону. Гајне Мајзелс је до почетка 2002. године био власник позоришта, а оно је било најстарије позоришта које делује као порнографски биоскоп у граду.[1]

Као биоскоп за одрасле, позориште са једним екраном заменило је традиционална седишта.[7] Почело је оглашавати емисије о сексу уживо у раном делу 21. века..[5][6][8] Године 2005. године Портланд Меркури истакао је да је позориште свакодневно приказивало хетеросексуалне порнографске филмове, осим среде и суботе, када су имали бисексуални садржај.[1][9] Портланд Маунтли је 2013. описао „зелени улаз у позориште које води до ДВД филмова за одрасле и равнодушним вратаром који тражи 8 долара. Унутар неколико десетака мушкараца, углавном старијих људи, заузимају мешавине старих кауча у готово потпуној тами”.[1][10]

Позориште Орегон 2014. године.

У фебруару 2020, власнику је забрањено приказивање експицитног садржаја, а место је затворено 3. марта 2020. године.[11]

Пријем

Према локалном филмском архивисту и аутору Герију Лахеру, рекорд позоришта у Орегону као најдуже оперирани биоскоп за одрасле у Портланду често није јавно признат и представља "оследње задржавање једне ере, позивајући се на истакнутост пројекција филма за одрасле у Портланду.[9] У интервјуу, Лахер је изразио жељу да се позориште врати у традиционалнији биоскоп, али био је захвалан што је место до данас било поштеђено од затварања и рушења.[12]

Године 2004. ГНТ Планинг је у свој извештај укључио позориште као „место улагања и идентитета“, које је наручило Одељење за визуелну коалицију, коалиција чланова заједнице из оближњих пословних и суседских асоцијација.Одељење за визуелну коалицију улаже у „економију предузећа у локалном власништву, атрактиван улични пејзаж и позива суседе да се задрже на местима у њиховом насељу.[5][6] Зграда је идентификована као вредна због своје старости, укључујући квалитетну архитектуру, локално власништво и оријентацију на улицу.[6]

У свом прегледу позоришта из Портланда из 2005. године, у Портланд Меркурију је написано да „препуна простија удобних софа чини излет угодним“, али је критиковао место одржавања због само једног екрана и приказивања претежно хетеросексуалних филмова.[13] У публикацији је речено да је место било попут стварног биоскопа, те и да је много мање језиво од већине других.[14]

Референце

  1. ^ а б в г д ђ е „Historic Resource Inventory: 8-227-03530” (PDF). City of Portland, Oregon. мај 1980. стр. 1—2. Архивирано из оригинала (PDF) 02. 01. 2015. г. Приступљено 1. 1. 2015.  Note: Document accessible via the Oregon Historic Sites Database Архивирано 2015-01-01 на сајту Wayback Machine.
  2. ^ Shepard, Katie. (2020, March 6). Portland’s ‘porn palaces’ transformed the city into an X-rated haven. Now, its last erotic theater has closed. The Washington Post: https://www.washingtonpost.com/nation/2020/03/06/portland-porn-palace/
  3. ^ „Site Information”. Oregon Historic Sites Database. Oregon Parks and Recreation Department. Архивирано из оригинала 01. 01. 2015. г. Приступљено 1. 1. 2015. 
  4. ^ „The Power of Place: Building Community Character on SE Division Street” (PDF). GNT Planning. 7. 6. 2004. стр. 1, 24, 57. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 06. 2015. г. Приступљено 28. 12. 2014. 
  5. ^ а б в г д Lacher, Gary (10. 6. 2009). Theatres of Portland. Arcadia Publishing. стр. 103. Архивирано из оригинала 21. 4. 2016. г. Приступљено 30. 12. 2014. 
  6. ^ а б в г д Patail, Marty (1. 11. 2013). „The Last (Dirty) Picture Show”. Portland Monthly. Portland, Oregon: Sagacity Media. Архивирано из оригинала 27. 04. 2015. г. Приступљено 12. 12. 2014. 
  7. ^ „History”. Waverly Heights Congregational United Church of Christ. Архивирано из оригинала 11. 12. 2004. г. Приступљено 30. 12. 2014. 
  8. ^ DiStefano, Anne Marie (26. 7. 2012). „Division crowded with good eats”. Portland Tribune. Portland, Oregon: Pamplin Media Group. OCLC 46708462. Архивирано из оригинала 7. 10. 2015. г. Приступљено 30. 12. 2014. 
  9. ^ а б Gardner, Will (14. 7. 2005). „Cinema du Sexxx: A Review of Portland's Porno Parlors”. The Portland Mercury. Portland, Oregon: Index Publishing. Архивирано из оригинала 06. 10. 2015. г. Приступљено 12. 12. 2014. 
  10. ^ „Oregon Theatre – 2/9 Wood”. Puget Sound Theatre Organ Society. Архивирано из оригинала 25. 03. 2015. г. Приступљено 29. 12. 2014. 
  11. ^ Monahan, Rachel (3. 3. 2020). „Portland’s Last Porn Theater Has Closed”. Willamette Week. Приступљено 3. 3. 2020. 
  12. ^ „Portland's Most Ill-Advised Valentine's Date Spots”. IFC. 14. 2. 2012. Архивирано из оригинала 01. 10. 2015. г. Приступљено 30. 12. 2014. 
  13. ^ „Scoop: What Jello Biafra Said in '81.”. Willamette Week. Portland, Oregon: City of Roses Newspapers. 18. 6. 2014. Архивирано из оригинала 31. 12. 2014. г. Приступљено 30. 12. 2014. 
  14. ^ Cizmar, Martin (16. 10. 2013). „Restaurant Guide 2013: Different 'Vision: Looking at the future of Southeast Division Street”. Willamette Week. Portland, Oregon: City of Roses Newspapers. Архивирано из оригинала 01. 10. 2015. г. Приступљено 28. 12. 2014. 

Спољашње везе