Биргер је најпознатији по књизи „Теорија авангарде”, која је објављена 1974. Он у њој прави разлику између историјске авангарде и неоавангарде. Историјску авангарду одређује као историјски завршен пројекат, специфичан за рани двадесети век, у којем су се јавиле различите уметничке праксе (дадаизам, надреализам, футуризам, итд). У средиштву авангардних покрета била су два принципа „напад на институцију уметности” и „револуционизовање целине живота”. Под синтагмом институција уметности Биргер подразумева. „уметнички производни и дистрибутивни апарат, као и владајуће представе о уметности које у једној епохи суштински одређују рецепцију“,[1] тако да је напад авангардиста на институцију уметности био усмерен „против апарата дистрибуције, којем је уметничко дело подређено и против статуса уметности у грађанском друштву, статуса описаног појмом аутономије”.[1] Напад на институцију уметности коју су авангардисти спровели, не сме се разумети као захтев за укидање уметности и самог естетског, већ како то Биргер истиче, ослањајући се на Хегела, за њеним превладавањем (Aufhebung).[2]
Експерименталне тенденције уметности након Другог светског рата често покушавају да се надовежу на наслеђе историјске авангарде те се неретко називају неоавангардом. Међутим, контекст у којима се неоавангарда јавља је битно другачији. Биргер истиче да неоавангарда није усмерена ни на напад институцује уметности, ни на враћање уметности у оквире животне праксе, већ је интегрисана у капиталистичке обрасце и подржава грађанско схватање уметности, која је временом успешно интегрисала све авангардне стратегије шока као легитимне облике уметничке праксе.
Биргер, Петер (1998). Теорија авангарде. Београд: Народна књига.
Брадић, Стеван (2014). Авангарда између делатности и аутономије,. текст са ауторовог блога, који је првобитно са мањим разликама објављен у часопису Златна греда 155/156.
