Путника хвале као врло одушевљена српскога патриоту, који врлине својих сународника каткад и прецењује.
”
—М. Ђ. Милићевић, Додатак поменику, стр. 137
Родио се у банатском Новом Селу у лето 1828. године, где му је онда отац Михаил радио као српски народни учитељ. Основну школу похађао је у Опову, где му је отац прешао да буде парох.[1] Немачку основну школу је завршио у Панчеву а гимназију у Карловцима. Матурирао је у Карловцима о Св. Илији 1846. године. Филозофију је слушао у Сегедину (прву годину) и Пешти (другу годину). За време мартовски револуционарних догађаја у Пешти демонстрирали су и Срби. Барјак је из "Текелијанума" понео и вратио га, идући по граду на челу поворке Срба управо Паја Путник, млади филозоф.[2] Године 1848. године напушта школовање и придружује се српском покрету у Војводини.
Са својим друговима ђацима учествовао је маја 1848. године на Мајској скупштини у Карловцима. Прикључио се затим српској народној војсци у Срему и од ађутанта заслугама постао народни поручник. Учествовао у ратним окршајима против Мађара код Ечке, Томашевца, Новог Села, Панчева, Меленаца, Старог Бечеја, Хеђеша, Уздина и два пута код Новог Бечеја. У бици против Мађара код Јарковца[3], где се истакао великим јунаштвом и храброшћу. Био је одликован. Примљен је 1849. године у аустријску војску као подпоручник II класе. Напредовао је и 1854. године добија чин поручника I класе, а 24. јуна 1859. године постаје поручник. Као царски официр отишао је 1859. године с војском у Италију, где се храбро борио код Мелењана и Солферина, и добио капетански чин. Премештен је 1863. године у Прву Личку граничарску регименту. Након тога даје оставку и пензионисан је 1865. године. Био је неко време капетан града Панчева, па је онда прешао у Србију.
У Србији
Ту је узео учешћа у сва три рата која је Србија водила у последње три деценије 19. века. Ушао је 20. априла 1876. године у састав српске војске са чином пешадијског капетана I класе. Придодат је српским резервним четама у Шапцу. Затим је 19. јуна постављен за команданта Друге полубригаде дринских добровољаца. За време првог српско-турског рата 23. јуна 1876. године мајор Влајковић и капетан Паја Путник ослободили су Бијељину, па се по наредби повукли у Србију.[4] Године 1877. био је командант Ужичке бригаде и командант центра Јаворског кора. Након успешних борби са Турцима унапређен је у чин мајора, па подпуковника.[5] Априла 1881. године Путник је са места команданта Ужичке окр. војске прешао на место команданта Пиротске окр. војске. Најдуже је био стациониран са службом у окр. команди у Ваљеву.
Током каријере у Србији имао је проблема са претпостављеним старешинама. Активирао се пред рат са Бугарском у којем је и учествовао. Краљ Милан је 28. маја 1888. године на предлог министра војног ставио Пају "у стање недејства".[6] По дисциплинској казни остао је нераспоређен следећу годину дана. Због заслуга на бојном пољу добио је чин пешадијског подпуковника српске војске. Пензионисан је Паја ("прешао стање покоја") у том чину 8. јуна 1889. године.[7] То није било довољно Путнику, који се обратио Народној скупштини Краљевине Србије. У молби од новембра 1890. године тражио је да му се у пензијски стаж узму и године службе одслужене у граничарској војсци.[8]
Паја Путник је био посвећен војној књижевности, и објавио неколико наслова, између 1874-1895. године. Објавио је књигу "Мисли о војеној организацији Србије" 1875. године у Панчеву.[9] Описао је "Бој на Међашима" 1900. године.
Није се женио, нити је оставио порода, био је велики особењак. Породица из Баната га је жалила јер је у Србији "лоше прошао". Син војводе Стевана Книћанина - Андра био је ађутант Пајин, а због неслагања је написао више памфлета против свог надређеног.[10] У старости је Паја постао неприступачан будући огорчен; лето је проводио усамљен по српским бањама и кафанама. По сроднику (по баби) Милошу Црњанском, када би му се неко обратио, умео је да каже: Је ли господин Србин? Онда немамо шта да разговарамо.
Преминуо је 1900. године у Београду на Цвети, у војној болници.[11] Године 1902. скупљани су у Београду, преко Франца Штибнера гостионичара прилози за подизање споменика Паји Путнику у Београду.[12] Верује се да је оставио доста својих бележака у рукопису[13], а нешто од тога је и штампао у појединим књижевним листовима.
