PROFILPELAJAR.COM

Будина смрт или *Mahaparinirvana*, Гандара II-III век.

Паринирвана (sanskrit: परिनिर्वाण, parinirvāṇa; пали: परिनिब्बाण, parinibbāṇa; кинески: 般涅槃, bō niè pán) у будизму јесте коначна нирвана, која се догађа у тренутку смрти некога ко је достигао потпуно пробуђење (bodhi). Она подразумева ослобађање од круга препорађања (saṃsāra), као и пропадање састојака бића (skandha).

Будина паринирвана описана је у Mahaparinibbana sutti. Због своје обимности и мноштва детаља, Mahaparinibbana sutta (припада Theravada традицији), иако је записана неколико стотина година после Учитељеве смрти, коришћена је као основни извор података у већини стандардин студија о Будином животу.^[1]

Историја

Описи догађаја који су пратили Будину паринирвану могу се наћи у добром делу будистичке канонске литературе. Поред pāli Mahāparinibbāna sutte и њених превода на санскрит, о овој теми се говори и у Saṃyutta nikāyi (6.2.5) и неколико њезиних пандана на санскриту (T99 p253c-254c), затим Ekottara-āgami (T125 p750c) и другим раним сутрама сачуваним на кинеском, као и у многим Vinayama раних будистичких школа, такође сачуваних на кинеском, као што су sarvāstivāds и mahāsāṅghika. Историјски догађај Будине parinirvāṇe такође је описан у каснијим делима, као што су Buddha-ćarita и Avadāna-śataka, на санскриту, и Mahāvaṃsa, на палију.

Према Bareau, најстарији делови ових повести јесте извештај управо о самој Будиној parinirvāṇi у Kuśinagari и погребној церемонији која је уследила.^[2] Све остале детаље он сматра каснијим додацима, са мало историјске вредности.

Насупрот овим делима која Будину parinirvāṇu као биографски догађај, Mahāyāna Mahāparinirvāṇa Mahā-sūtra, била је написана неколико стотина година касније.^[3] Нирвана сутра не даје детаље историјских догађаја на дан саме parinirvāṇe, сем Будине болести и Ћундиног даривања хране, нити било којег догађаја које је томе претходио или следио. Уместо тога, догађај је искоришћен као повод за стандардно израђавање идеала mahayane, као што су учења о tathagata-garbha / buddha-dhatu, вечности Буде, сотериолошкој судбини иццхантика и тако даље.^[4]

У махајана књижевности

Сведоци паринирванеа, Гандхара, Вицториа анд Алберт музеј, Лондон.

Према Mahayana Mahaparinirvana Mahā-sūtri (такође се назива и Nirvana sutra), Буда је подучавао да је паринирвана подручје вечног, блаженства, сопства и чистоте. Др Paul Williams тврди да се у овом огледа Будино киришћење појма „сопство“ како би придобио друге, не-будистичке аскете.^[5] и део на којем Williams заснива своју тврдњу јесте секундарног, централноазијског порекла -- остали делови сутре су написани у Индији.^[6]

Guang Xing каже да махајанисти из времена Nirvana sutre разумеју mahaparinirvanu као ослобођено сопство вечног Буде: ‘Једна од главнох тема у MMPS [Mahayana Mahaparinirvana sutra] јесте то да је Буда вечан. Mahayanisti у MMPS заговарају Будину вечност на два начина. Тврде да Буда јесте dharmakaya, и отуда вечан. Даље, Будино ослобођење реинтерпретирају тако као да махапаринирвана поседује четири атрибута: вечност, срећу, сопство и чистоту.’^[7] Само се у махапаринирвани ово Истинско сопство сматра потпуно схватљивим и доступним^[8].

Многи mahayana будисти овакве тврдње не узимају дословно.^[9]

Michael Zimmermann, у својој студији о Tathagatagarbha сутри, открива да не само Mahaparinirvana sutra, већ исто тако и Tathagatagarbha sutra и Lankavatara sutra говоре афирмативно о сопству. Zimmermann примећује:

постојање једног вечног, неуништивог сопства, то јест, будинства, јесте очлигледно основно полазиште у Tathagatagarbha sutria … Mahaparinirvanasutra и у Lankavatarasutra означавају tathagatagarbhu изричито као атман [сопство].’^[10]

Са друге стране, у раној будистичкој мисли нирвана се одликовала трајношћу, блаженством и чистотом, она је такође виђена као нестанак извора на основу којег настаје „ја сам“ став и изван је сваке могућности рађања обмане о постојању сопства.^[11]^[12]

Извори

^ Buddhism: Critical Concepts in Religious Studies, Paul Williams, Published by Taylor & Francis, 2005. pp. 190
^ Bareau, Andrė: "La composition et les ėtapes de la formation progressive du Mahāparinirvāṇasūtra ancien, BEFEO 66. pp. 45-103
^ The Mahaparinibbana sutta je nastala pre vremena vladavine cara Ašoke; видети Juliane Schober, Sacred biography in the Buddhist traditions of South and Southeast Asia. University of Hawaii Press, 1997. pp. 171, док mahayana текстови потичу из II века или касније: видети Shimoda, Masahiro: A Study of the Mahāparinivāṇasūtra ~ with a Focus on the Methodology of the Study of Mahāyāna Sūtras, Shunjū-sha . 1997. pp. 446-48.
^ "The Doctrine of Buddha-nature in the Mahayana Mahaparinirvana Sutra", by Ming-Wood Liu, у: Buddhism: Yogācāra, the epistemological tradition and Tathāgatagarbha. Paul Williams, издавач: Taylor & Francis, 2005. страна 190
^ Williams 1989, стр. 98–99
^ Williams citira Ruegg "La Traitė du Tathāgatagarbha de Bu Ston Rin Chen Grub" pp. 113-144.
^ Dr. Guang Xing, The Concept of the Buddha: Its Evolution from Early Buddhism to the Trikaya, RoutledgeCurzon, Oxford. 2005. pp. 89.
^ Kosho Yamamoto, Mahayanism: A Critical Exposition of the Mahayana Mahaparinirvana Sutra, Karin Bunko, Tokyo, 1975. pp. 62.
^ Kenneth Liberman, Dialectical Practice in Tibetan Philosophical Culture: An Ethnomethodological Inquiry Into Formal Reasoning. Rowman & Littlefield. 2004. pp. 263.
^ Professor Michael Zimmermann, A Buddha Within: The Tathāgatagarbhasūtra, Biblotheca Philologica et Philosophica Buddhica VI, The International Research Institute for Advanced Buddhology, Soka University (2002) pp. 82 – 83
^ Peter Harvey, The Selfless Mind. Curzon Press, 1995. pp. 53.
^ Dan Lusthaus, Buddhist Phenomenology. Routledge, 2002. pp. 126, и белешка 7. pp. 154.