Активна служба у ЈВ престала му је 1936. године. Од 1937. до 1941. био је Канцелар ордена. После образовања Владе народног спаса постављен је за министра рада.[2] Ражалован је губитком чина 1941. године због приступања Недићевој влади. Драшкић је септембра 1941. у Коларчевом универзитету одржао два састанка са официрима и подофицирима бивше југословенске војске позивајући их да ступе у Недићеве формације за борбу против партизана. Драшкић је био једини члан неке од квислиншких влада у окупираној Србији, који је у личним заузимањем учествовао у спашавању прогоњених Јевреја. Спасио је свог класног друга, пуковника Аврама Бераху и његову супругу, на основу уверења овереног од стране окупационих власти да се брачни пар Бераха изузима из противјеврејских прописа. Након реконструције Владе народног спаса стављен је на располагање.[3] Прикључио се Југословенској војсци у отаџбини и 1943. године, враћен му је чин. После рата осуђен је на временску казну и тиме је једини члан неке од квислиншких влада на територији Југославије који је доспео у домашај послератних власти, а да му је поштеђен живот.
Његов унук је редитељ Љубомир Драшкић.[4] Написао је књигу „Моји мемоари” која је објављена 1990. године.
