Почетком 1570, кад је изгорео велики арсенал у Венецији, Порта је искористила прилику и поставила захтев Млетачкој републици да преда острво Кипар. Кад је она то одбила, Турци су упутили флоту под командом сераскера Лале Мустафа-паше, која је 1. августа 1570. искрцала на острво око 50.000 људи. Рат се водио на Кипру, у водама Егејског архипелага, на Црногорском приморју, у Боки которској и Далмацији.[1]
Најважније борбе на Кипру одиграле су се око Никозије и Фамагусте, док су се други градови предали готово без отпора. Опсада Никозије трајала је месец дана. Град је освојен 9. септембра 1570, када је непријатељ извршио општи покољ бранилаца и грађана.[1]
Опсада
Фамагуста је град и лука на источној обали Кипра, основана у хеленистичком периоду (274. пре н.е). Као значајна база крсташа град је доживео велики успон у 14. веку. Од 1371. до 1481. држали су га Ђеновљани, а од 1481. до 1571. Млечани, који су га јако утврдили.[2]
У време Кипарског рата, Фамагуста је била главни град Кипра и једна од најбогатијих лука на Леванту. Град је био опасан масивним средњовековним зидинама дугим 3 км, испред којих су били 25 м широки и 14 м дубоки шанчеви.[2]
Генерални провидур Марко Антонио Брагадино оправио је запуштене бедеме Фамагусте, довукао артиљерију и дочекао турску војску са гарнизоном од 7-8.000 људи. Опсада је трајала пуних 11 месеци, све до 4. августа 1571, кад је Фамагуста, после херојске одбране, капитулирала под условом да се да слобода свим браниоцима и слободан одлазак свима који то буду хтели. Турци су ипак извршили покољ око 300 разоружаних бранилаца[а], а остале су одвели као робље.[1]
Последице
Док је опсада Фамагусте још трајала, заузимањем папе Пија V склопљена је 20.маја 1571. Света лига између Млетака, Шпаније, Ђенове и Малте. Удружена савезничка флота је 7. октобра 1971. уништила турску флоту код Лепанта, али прекасно да помогне Фамагусти, која је пала 2 месеца раније.[1] Град је остао под влашћу Османлија до 1878, кад га је окупирала Велика Британија.[2]
Напомене
^Укључујући и заповедника Брагадина, који је био жив одран.
Референце
^ абвгдђежзГажевић, Никола (1973). Војна енциклопедија (књига 5). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 540—541.
^ абвгГажевић, Никола (1970). Војна енциклопедија (књига 1). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 136.