Опсада Кијева (1240)

Опсада Кијева (1240)
Део монголског освајања Русије

Монголи опседају Кијев
Време05. септембар-6. децембар 1240.
Место
данашња Украјина
Исход Монголска победа
Сукобљене стране
Монголско царство Галиција-Волинија
Команданти и вође

Бату-кан

Субудај

Берке-кан

Монгке-кан		 војвода Дмитро
Јачина
Неколико тумена(10.000) номадске коњице 1000 ратника и неколико хиљада грађана
Жртве и губици
знатни тешки, град спаљен
Битка на мапи Русије.

Опсада Кијева 1240. била је последњи чин монголског освајања Русије.

Увод

Кијевска Rусија у 12. веку.

Први монголски поход, у зиму 1237-38. покорио је Рјазањску и Владимир-Суздаљску кнежевину, док је други поход у јесен 1239. освојио кнежевину Черњигов. Кијевски велики кнез Михаило тада је одбио да се преда Монголима, и они су се повукли без борбе. Нови поход, на Кијев, дошао је у лето 1240.

Увод

Након што је погубио монголске преговараче, кнез Михаило побегао је у Угарску, тражећи помоћ од краља Беле IV. Пред Татарима, Кијев се предао кнезу Данилу Галичком, који је упутио војводу Дмитра да брани град[1].

Опсада

На Кијев је дошао лично Бату-кан, са Субудај-багатуром и свом монголском силом[1]. Грађани, предвођени војводом Дмитром, храбро су бранили зидине, а када су оне проваљене монголским катапултима, утврдили су се у цркви Пресвете Богородице. Град је освојен након 3 месеца опсаде, али је војвода Дмитро поштеђен због своје храбрости[1].

Последице

Монголска инвазија Кијевске Русије 1223-1240.

Монголи су опљачкали град и побили на хиљаде: када је Ђовани де Пиано Карпини прошао кроз Кијев 1246, видео је расуте лобање на све стране, док је град имао само 200 насељених кућа.[2]

Након опсаде, Кијев је припао великом кнезу Јарославу II Владимирском, који се 1243. покорио Бату-кану и добио јарлик (дозволу) да влада Владимир-Суздаљем.

Кнез Михаило вратио се 1242. празних руку из Угарске у Черњигов. 1246. погубљен је у Сарају од Бату-кана, зато што је одбио да се поклони монголским идолима. Руска православна црква слави га као Светог Михаила Черњиговског.

Пад Кијева 1240. означио је крај монголског освајања Русије: све до 1380. (Битка на Куликовом пољу) руски кнезови владаће по милости ( "јарлик", даровница) монголских владара у Каракоруму, а затим у Сарају. Пут у Европу био је отворен.[3]

Референце

  1. ^ а б в „Русские летописи. Галицко Волынская летопись Ипатьевский список 13 век”. www.bibliotekar.ru. Приступљено 01. 04. 2018. 
  2. ^ Durant 2011, стр. 738–739.
  3. ^ Гажевић, Никола (1970). Војна енциклопедија. Београд: Војноиздавачки завод. стр. 569, том 5. 

Литература