PROFILPELAJAR.COM

Окамова бритва или Окамова оштрица је принцип који се приписује енглеском логичару и фрањевачком фратару из 14. века, Вилијаму Окамском.^[1] Принцип налаже да објашњење било ког феномена треба да прави што је мање могуће претпоставки,^[2]^[3] елиминишући оне претпоставке које не утичу на закључке хипотезе или теорије, која је у питању. Овај принцип се често описује латинском изреком: entia non sunt multiplicanda praeter necessitatem, у грубом преводу: ентитети се не смеју умножавати више него што је неопходно. Алтернативна верзија гласи Pluralitas non est ponenda sine necessitate у преводу, Умножавање не треба претпостављати уколико за то нема потребе.^[4]

Принцип Окамове бритве се врло често парафразира на следећи начин: Ако су сви остали критеријуми једнаки, најједноставније решење је најбоље.^[5] Другим речима, када је више конкурентских теорија једнако у осталим погледима, принцип предлаже да се изабере теорија која уводи најмање претпоставки и постулира најмање ентитета. Један пример примене Окамове бритве је одбијање хипотезе о луминоферозном етеру као одговор на Ајнштајнову теорију релативитета.

Слично, у науци се Окамова бритва користи као абдуктивна хеуристика у развоју теоријских модела, а не као ригорозни арбитар између кандидатских модела.^[6]^[7] У научној методи, Окамова бритва се не сматра необоривим принципом логике или научним резултатом; склоност ка једноставности у научној методи заснива се на критеријуму кривотворљивости. За свако прихваћено објашњење неке појаве може постојати изузетно велики, можда чак и несхватљив, број могућих и сложенијих алтернатива. Будући да погрешна објашњења увек могу бити оптерећена са ad hoc хипотезама како би се спречило њихово фалсификовање, једноставније теорије су пожељније од сложенијих, јер се лакше проверавају.^[8]^[9]^[10]

Историја

Фраза Окамова бритва појавила се тек неколико векова након смрти Вилијама Окамског 1347. Либерт Фројдмант у својој књизи О хришћанској филозофији душе заслужан је за ову фразу говорећи о „novacula occami“.^[11] Окамски није измислио овај принцип, али „бритва” - и њена повезаност са њим - могу бити последица учесталости и ефикасности са којом ју је користио.^[12] Окамски је начело изнео на различите начине, али најпопуларнију верзију, „Ентитети се не смију умножавати без потребе” (Non sunt multiplicanda entia sine necessitate) формулирао је ирски фрањевачки филозоф Џон Панч у свом коментару на дела Дунса Скота 1639.^[13]

Занимљивост

Често интерпретирање Окамове бритве у смислу да је најбоље решење оно које је и најједноставније, искоришћено је у филму „Контакт“, где је главну улогу имала Џоди Фостер. Наиме, фантастичне тврдње (и доживљаји) главне јунакиње су наишли на осуду и неверицу научне јавности. У покушају да скрене пажњу на своја убеђења, унела је оправдану сумњу дајући тако и могућност и простор паранормалним феноменима. Противаргумент њеним тврдњама је био управо подупрт Окамовом оштрицом (једноставније решење је било рационално, односно да се контакт са ванземаљском расом није ни догодио). У филму се више пута провлачи овај принцип; чак на тај начин лик који Фостерова тумачи, а који је атеиста, објашњава зашто бог не постоји.

Извори

^ „What is Occam's Razor?”. math.ucr.edu. Приступљено 1. 6. 2019.
^ Who sharpened Occam’s Razor?
^ Schaffer, Jonathan (2015). „What Not to Multiply Without Necessity” (PDF). Australasian Journal of Philosophy. 93 (4): 644—664. S2CID 16923735. doi:10.1080/00048402.2014.992447.
^ Енциклопедија Британика, Приступљено 17. 4. 2013.
^ Duignan, Brian. „Occam's Razor”. Encyclopedia Britannica. Приступљено 11. 5. 2021.
^ Hugh G. Gauch, Scientific Method in Practice, Cambridge University Press, 2003, ISBN 978-0-521-01708-4.
^ Hoffman, Roald; Minkin, Vladimir I.; Carpenter, Barry K. (1997). „Ockham's Razor and Chemistry”. International Journal for Philosophy of Chemistry. 3: 3—28.
^ Alan Baker (2010) [2004]. „Simplicity”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. California: Stanford University. ISSN 1095-5054.
^ Courtney, A.; Courtney, M. (2008). „Comments Regarding 'On the Nature of Science'”. Physics in Canada. 64 (3): 7—8. Bibcode:2008arXiv0812.4932C. arXiv:0812.4932 .
^ Sober, Elliott (1994). „Let's Razor Occam's Razor”. Ур.: Knowles, Dudley. Explanation and Its Limits. Cambridge University Press. стр. 73—93.
^ Sober, Elliott (2015). Ockam's Razor: A User's Manual. Cambridge University Press. стр. 4. ISBN 978-1107692534.
^ Roger Ariew, Ockham's Razor: A Historical and Philosophical Analysis of Ockham's Principle of Parsimony, 1976
^ Johannes Poncius's commentary on John Duns Scotus's Opus Oxoniense, book III, dist. 34, q. 1. in John Duns Scotus Opera Omnia, vol.15, Ed. Luke Wadding, Louvain (1639), reprinted Paris: Vives, (1894) p.483a

Литература

Енциклопедија Британика, сажето издање (на српском), 6. том, Народна књига, Политика, 2005, pp. 103.
Ariew, Roger (1976). Ockham's Razor: A Historical and Philosophical Analysis of Ockham's Principle of Parsimony. Champaign-Urbana, University of Illinois.
Churchland, Paul M. (1984). Matter and Consciousness. Cambridge, Massachusetts: MIT Press. ISBN 978-0-262-53050-7.
Crick, Francis H. C. (1988). What Mad Pursuit: A Personal View of Scientific Discovery. New York, New York: Basic Books. ISBN 978-0-465-09137-9.
Dowe, David L.; Steve Gardner; Graham Oppy (децембар 2007). „Bayes not Bust! Why Simplicity is no Problem for Bayesians” (PDF). British Journal for the Philosophy of Science. 58 (4): 709—754. S2CID 8863978. doi:10.1093/bjps/axm033.
Duda, Richard O.; Peter E. Hart; David G. Stork (2000). Pattern Classification (2nd изд.). Wiley-Interscience. стр. 487—489. ISBN 978-0-471-05669-0.
Epstein, Robert (1984). „The Principle of Parsimony and Some Applications in Psychology”. Journal of Mind Behavior. 5: 119—130.
Hoffmann, Roald; Vladimir I. Minkin; Barry K. Carpenter (1997). „Ockham's Razor and Chemistry”. Hyle. 3: 3—28. Приступљено 14. 4. 2006.
Jacquette, Dale (1994). Philosophy of Mind. Engleswoods Cliffs, New Jersey: Prentice Hall. стр. 34–36. ISBN 978-0-13-030933-4.
Jaynes, Edwin Thompson (1994). „Model Comparison and Robustness”. Probability Theory: The Logic of Science. ISBN 978-0-521-59271-0.
Jefferys, William H.; Berger, James O. (1991). „Ockham's Razor and Bayesian Statistics”. American Scientist. 80: 64—72. (Preprint available as "Sharpening Occam's Razor on a Bayesian Strop").
Katz, Jerrold (1998). Realistic Rationalism. MIT Press. ISBN 978-0-262-11229-1.
Kneale, William; Martha Kneale (1962). The Development of Logic. London: Oxford University Press. стр. 243. ISBN 978-0-19-824183-6.
MacKay, David J. C. (2003). Information Theory, Inference and Learning Algorithms. Cambridge University Press. Bibcode:2003itil.book.....M. ISBN 978-0-521-64298-9. Приступљено 24. 2. 2016.
Maurer, A. (1984). „Ockham's Razor and Chatton's Anti-Razor”. Mediaeval Studies. 46: 463—475. doi:10.1484/J.MS.2.306670.
McDonald, William (2005). „Søren Kierkegaard”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Приступљено 14. 4. 2006.
Menger, Karl (1960). „A Counterpart of Ockham's Razor in Pure and Applied Mathematics: Ontological Uses”. Synthese. 12 (4): 415—428. S2CID 46962297. doi:10.1007/BF00485426.
Morgan, C. Lloyd (1903). „Other Minds than Ours”. An Introduction to Comparative Psychology (2nd изд.). London: W. Scott. стр. 59. ISBN 978-0-89093-171-4. Архивирано из оригинала 12. 4. 2005. г. Приступљено 15. 4. 2006.
Newton, Isaac (2011) [1726]. Philosophiæ Naturalis Principia Mathematica (3rd изд.). London: Henry Pemberton. ISBN 978-1-60386-435-0.
Nolan, D. (1997). „Quantitative Parsimony”. British Journal for the Philosophy of Science. 48 (3): 329—343. S2CID 229320568. doi:10.1093/bjps/48.3.329.
Pegis, A. C., translator (1945). Basic Writings of St. Thomas Aquinas. New York: Random House. стр. 129. ISBN 978-0-87220-380-8.
Popper, Karl (1992) [First composed 1934 (Logik der Forschung)]. „7. Simplicity”. The Logic of Scientific Discovery (2nd изд.). London: Routledge. стр. 121—132. ISBN 978-84-309-0711-3.
Rodríguez-Fernández, J. L. (1999). „Ockham's Razor”. Endeavour. 23 (3): 121—125. doi:10.1016/S0160-9327(99)01199-0.
Schmitt, Gavin C. (2005). „Ockham's Razor Suggests Atheism”. Архивирано из оригинала 11. 2. 2007. г. Приступљено 15. 4. 2006.
Smart, J. J. C. (1959). „Sensations and Brain Processes”. The Philosophical Review. 68 (2): 141—156. JSTOR 2182164. doi:10.2307/2182164.
Sober, Elliott (1975). Simplicity. Oxford: Oxford University Press.
Sober, Elliott (1981). „The Principle of Parsimony” (PDF). British Journal for the Philosophy of Science. 32 (2): 145—156. S2CID 120916709. doi:10.1093/bjps/32.2.145. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 12. 2011. г. Приступљено 4. 8. 2012.
Sober, Elliott (1990). „Let's Razor Ockham's Razor”. Ур.: Dudley Knowles. Explanation and its Limits. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 73–94.
Sober, Elliott (2002). Zellner; et al., ур. „What is the Problem of Simplicity?” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 8. 11. 2006. г. Приступљено 4. 8. 2012.
Sober, Elliott (2015). Ockham's Razors - A User's Manual. Cambridge, England: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-06849--0.
Swinburne, Richard (1997). Simplicity as Evidence for Truth. Milwaukee, Wisconsin: Marquette University Press. ISBN 978-0-87462-164-8.
Thorburn, W. M. (1918). „The Myth of Occam's Razor”. Mind. 27 (107): 345—353. doi:10.1093/mind/XXVII.3.345.
Williams, George C. (1966). Adaptation and natural selection: A Critique of some Current Evolutionary Thought. Princeton, New Jersey: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-02615-2.
David Hume (1910) [1748]. An Enquiry concerning Human Understanding. P.F. Collier & Son. ISBN 978-0-19-825060-9. Архивирано из оригинала 31. 12. 2007. г. Приступљено 27. 12. 2007.
Wolpert, David (1996). „The Lack of A Priori Distinctions between Learning Algorithms”. Neural Computation. 8 (7): 1341—1390. S2CID 207609360. doi:10.1162/neco.1996.8.7.1341.
Colin Howson (2000). Hume's Problem: Induction and the Justification of Belief. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-825038-8. Приступљено 7. 1. 2008.

Спољашње везе

Шта је Окамова бритва?
Окамова бритва и хемија
Ockham's Razor, BBC Radio 4 discussion with Sir Anthony Kenny, Marilyn Adams & Richard Cross (In Our Time, 31 May 2007)

[:0-1] „What is Occam's Razor?”. math.ucr.edu. Приступљено 1. 6. 2019.

[2] Who sharpened Occam’s Razor?

[3] Schaffer, Jonathan (2015). „What Not to Multiply Without Necessity” (PDF). Australasian Journal of Philosophy. 93 (4): 644—664. S2CID 16923735. doi:10.1080/00048402.2014.992447.

[4] Енциклопедија Британика, Приступљено 17. 4. 2013.

[5] Duignan, Brian. „Occam's Razor”. Encyclopedia Britannica. Приступљено 11. 5. 2021.

[fn_(100)-6] Hugh G. Gauch, Scientific Method in Practice, Cambridge University Press, 2003, ISBN 978-0-521-01708-4.

[fn_(101)-7] Hoffman, Roald; Minkin, Vladimir I.; Carpenter, Barry K. (1997). „Ockham's Razor and Chemistry”. International Journal for Philosophy of Chemistry. 3: 3—28.

[fn_(109)-8] Alan Baker (2010) [2004]. „Simplicity”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. California: Stanford University. ISSN 1095-5054.

[fn_(110)-9] Courtney, A.; Courtney, M. (2008). „Comments Regarding 'On the Nature of Science'”. Physics in Canada. 64 (3): 7—8. Bibcode:2008arXiv0812.4932C. arXiv:0812.4932 .

[fn_(114)-10] Sober, Elliott (1994). „Let's Razor Occam's Razor”. Ур.: Knowles, Dudley. Explanation and Its Limits. Cambridge University Press. стр. 73—93.

[Sober_2015_4-11] Sober, Elliott (2015). Ockam's Razor: A User's Manual. Cambridge University Press. стр. 4. ISBN 978-1107692534.

[12] Roger Ariew, Ockham's Razor: A Historical and Philosophical Analysis of Ockham's Principle of Parsimony, 1976

[commentary-13] Johannes Poncius's commentary on John Duns Scotus's Opus Oxoniense, book III, dist. 34, q. 1. in John Duns Scotus Opera Omnia, vol.15, Ed. Luke Wadding, Louvain (1639), reprinted Paris: Vives, (1894) p.483a

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]