PROFILPELAJAR.COM

Навигација^[1] је наука и вештина вођења брода, авиона и других објеката с једне на другу тачку на Земљи воденим и ваздушним путем, те свемирске летелице кроз свемир.^[2] Област навигације обухвата четири опште категорије: копнену навигацију, поморску навигацију, ваздухопловну навигацију и свемирску навигацију.^[1]

Основни задаци навигације су одређивање курса, удаљености између два места и одређивање позиције брода (авиона, свемирског брода) због провере стварно преваљеног пута. Средства и начини за решавање тих задатака зависе од степена развоја науке и технике, па је развој навигације уско повезан са достигнућима астрономије, математике, хидрографије и технике.

Развој навигације

Стари век

О развоју навигације у старом веку мало се зна. Најстарији начин навигације је пловидба дању у видокругу копна. Од навигационих помоћних средстава употребљавао се једино ручни дубиномер. Пловидбу ноћу и оријентацију према звездама око 15. века п. н. е. описује Хомер у Одисеји.

Грци су преваљени пут и удаљеност мерили у стадијумима (око 1 / 10 М); уз обалу су се оријентисали помоћу маркантних природних и вештачких објеката на копну (светионици, храмови), а на отвореном мору по небеским телима и ветровима. Редовност монсун, а на Индијском океану навела је грчког поморца Хипала (Ιππαλος) да под ветром плови из Арабије право у Индију.

Средњи век

Научне методе навигације у западну Европу пренели су Арапи, у чијим се школама у Шпанији у 12. веку учила и примена астрономије у навигацији.^[3] Другом половином 12. века конструисан је астролаб и помоћни инструмент ноктурнал, којим се могло одредити звездано време и положај Северњаче у односу на небески пол, а тиме и географска ширина на мору.

Шира примена бродског компаса и поморске карте, напредак у бродоградњи у 14. веку, унели су више сигурности и поузданости у вођењу брода уз обалу, а уз употребу астролаба, и на отвореном мору.

Највештији навигатори (пилоти) у то време били су поморци италијанских приморских градова, нарочито Венеције и Ђенове, а на северу поморци Ханзе. Венецијанци су употребљавали посебне табеле назване мартологио, сличне таблицама за сабирање курсева, којима су израчунавали приближну позицију брода на отвореном мору (сабрану позицију) након једрења од познате полазне позиције. Преваљени пут у појединим курсевима рачунали су помоћу пешчаног сата и брзине брода, процењене одока.

Португалија је почетком 15. века постала центар развоја навигације. Томе је највише допринио Хенрик Морепловац који је систематизовао целокупно тадашње знање о навигацији. Око 1483. формирана је у Португалији посебна комисија за навигацију, која је саставила табелу деклинација Сунца, подесну за израчунавање географске ширине помоћу висине Сунца у меридијану, и побољшала астролаб.^[4]^[5]

Етимологија

Термин потиче из 1530-их, од латинске речи navigationem (ном. navigatio), од navigatus, стр. од navigare „пловити, препловити, ићи морем, управљати бродом”, од navis „брод” и корена agere „возити”.^[6]

Основни концепти

Географска ширина

Грубо, географска ширина неког места на Земљи је његова угаона удаљеност северно или јужно од екватора.^[7] Географска ширина се обично изражава у степенима (обележено са °) у распону од 0° на екватору до 90° на северном и јужном полу.^[7] Географска ширина Северног пола је 90 °сгш, а географска ширина Јужног 90 °јгш.^[7] Поморци су израчунавали географску ширину на северној хемисфери тако што су угледали полну звезду (Северњачу) помоћу секстанта и користећи табеле смањења видокруга за корекцију висине ока и атмосферске рефракције. Висина Северњаче у степенима изнад хоризонта је географска ширина посматрача, унутар једног степена.

Географска дужина

Слично географској ширини, географска дужина места на Земљи је угаона удаљеност источно или западно од почетног меридијана или Гриничког меридијана.^[7] Географска дужина се обично изражава у степенима (означеним са °) у распону од 0° на Гриничком меридијану до 180° источно и западно. Сиднеј, на пример, има географску дужину од око 151° источно. Град Њујорк има географску дужину од 74° западно. Током већег дела историје, поморци су настојали да одреде географску дужину. Географска дужина се може израчунати ако је познато тачно време виђења. У недостатку тога, може се користити секстант да се узме лунарна удаљеност (која се назива и лунарна опсервација или скраћено „лунар“) која се, уз наутички алманах, може користити за израчунавање времена на нултој географској дужини (погледајте средње време по Гриничу).^[8] Поуздани морски хронометри нису постојали све до касног 18. века и били су недоступни све до 19. века.^[9]^[10]^[11] Око стотину година, од око 1767. до око 1850. године,^[12] поморци којима је недостајао хронометар користили су методу лунарних удаљености да одреде време у Гриничу како би пронашли своју географску дужину. Морнар са хронометром могао би да провери своје очитавање користећи лунарно одређивање времена у Гриничу.^[9]^[13]

Референце

^ ^а ^б Rell Pros-Wellenhof, Bernhard (2007). Navigation: Principles of Positioning and Guidances. Springer. стр. 5—6. ISBN 978-3-211-00828-7.
^ Bowditch 2003, стр. 799
^ The Ty Pros Companion to Ships and the Sea, Peter Kemp ed., 1976 ISBN 0-586-08308-1
^ Comandante Estácio dos Reis (2002). Astrolábios Náuticos. INAPA. ISBN 978-972-797-037-7.
^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 2012-11-22. г. Приступљено 2013-04-02.
^ „Etymonline - Online Etymology Dictionary”. www.etymonline.com.
^ ^а ^б ^в ^г Bowditch 2003, стр. 4
^ Norie, J.W. (1828). New and Complete Epitome of Practical Navigation. London. стр. 222. Архивирано из оригинала 2007-09-27. г. Приступљено 2007-08-02.
^ ^а ^б Norie, J.W. (1828). New and Complete Epitome of Practical Navigation. London. стр. 221. Архивирано из оригинала 2007-09-27. г. Приступљено 2007-08-02.
^ Taylor, Janet (1851). An Epitome of Navigation and Nautical Astronomy (Ninth изд.). Taylor. стр. 295f. Приступљено 2007-08-02. „Nautical Almanac 1849-1851.”
^ Britten, Frederick James (1894). Former Clock & Watchmakers and Their Work. New York: Spon & Chamberlain. стр. 230. Приступљено 2007-08-08. „Chronometers were not regularly supplied to the Royal Navy until about 1825”
^ Lecky, Squire, Wrinkles in Practical Navigation
^ Roberts, Edmund (1837). „Chapter XXIV―departure from Mozambique”. Embassy to the Eastern courts of Cochin-China, Siam, and Muscat: in the U.S. sloop-of-war Peacock ... during the years 1832–3–4 (Digital изд.). Harper & brothers. стр. 373. ISBN 9780608404066. Приступљено 25. 4. 2012. „...what I have stated, will serve to show the absolute necessity of having firstrate chronometers, or the lunar observations carefully attended to; and never omitted to be taken when practicable.”

Литература

Cutler, Thomas J. (децембар 2003). Dutton's Nautical Navigation (15th изд.). Annapolis, MD: Naval Institute Press. ISBN 978-1-55750-248-3.
Department of the Air Force (март 2001). Air Navigation (PDF). Department of the Air Force. Архивирано из оригинала (PDF) 2007-03-25. г. Приступљено 2007-04-17.
Great Britain Ministry of Defence (Navy) (1995). Admiralty Manual of Seamanship. The Stationery Office. ISBN 978-0-11-772696-3.
Bernhard Hofmann-Wellenhof; K. Legat; M. Wieser (2003). Navigation: principles of positioning and guidance. Springer. ISBN 978-3-211-00828-7. Приступљено 7. 2. 2012.
Maloney, Elbert S. (децембар 2003). Chapman Piloting and Seamanship (64th изд.). New York: Hearst Communications Inc. ISBN 978-1-58816-089-8.
National Imagery and Mapping Agency (2001). Publication 1310: Radar Navigation and Maneuvering Board Manual (7th изд.). Bethesda, MD: U.S. Government Printing Office. Архивирано из оригинала (PDF) 2007-03-07. г.
Turpin, Edward A.; McEwen, William A. (1980). Merchant Marine Officers' Handbook (4th изд.). Centreville, MD: Cornell Maritime Press. ISBN 978-0-87033-056-8.
Martin, William Robert (1911). „Navigation”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 19 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 284—298.
Bunbury, Edward Herbert; Beazley, Charles Raymond (1911). „Pytheas”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 22 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 703—704.
Raol, Jitendra; Gopal, Ajith (2013), Mobile Intelligent Autonomous Systems, Boca Raton, FL: CRC Press Taylor and Francis Group, ISBN 978-1-4398-6300-8
Bellwood, Peter; Fox, James J.; Tryon, Darrell (2006). The Austronesians: Historical and Comparative Perspectives. Australian National University Press. ISBN 9781920942854.
Mahdi, Waruno (1999). „The Dispersal of Austronesian boat forms in the Indian Ocean”. Ур.: Blench, Roger; Spriggs, Matthew. Archaeology and Language III: Artefacts languages, and texts. One World Archaeology. 34. Routledge. стр. 144—179. ISBN 0415100542.
Bilic, Tomislav (март 2009). „The Myth of Alpheus and Arethusa and Open-Sea Voyages on the Mediterranean--Stellar Navigation in Antiquity”. International Journal of Nautical Archaeology. 38 (1): 116—132. doi:10.1111/j.1095-9270.2008.00189.x.
Bloomberg, Mary; Göran Henricksson (1997). „Evidence for the Minoan origins of stellar navigation in the Aegean”. Actes de la Vème conférence annuelle de la SEAC. Gdansk. стр. 69—81.
Bowditch, Nathaniel (2002). The American Practical Navigator. Bethesda, MD: National Imagery and Mapping Agency. ISBN 0-939837-54-4. Архивирано из оригинала 2007-06-24. г.
Bunbury, Edward Herbert; Beazley, Charles Raymond (1911). „Pytheas”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 22 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 703—704.
Homer. link; link, ур. The Odyssey. Book V.
Martin, William Robert (1911). „Navigation”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 19 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 284—289.
Taylor, E. G. R. (1971). link; link, ур. The haven-finding art; A History of Navigation from Odysseus to Captain Cook. New York: American Elsevier Publishing Company, INC.
Hiawatha Bray (2014). You Are Here: From the Compass to GPS, the History and Future of How We Find Ourselves. Basic Books. ISBN 978-0465032853.
Juan Francisco Maura (2021). Españoles y portugueses en Canadá en tiempos de Cristóbal Colón. https://parnaseo.uv.es/Lemir/Textos/Juan_Maura_Lemir.pdf: Universidad de Valencia.
Christie, Anthony (1957). „An Obscure Passage from the "Periplus: ΚΟΛΑΝΔΙΟϕΩΝΤΑ ΤΑ ΜΕΓΙΣΤΑ"”. Bulletin of the School of Oriental and African Studies, University of London. 19: 345—353. doi:10.1017/S0041977X00133105 — преко JSTOR.
Hourani, George Fadlo (1951). Arab Seafaring in the Indian Ocean in Ancient and Early Medieval Times. New Jersey: Princeton University Press. </ref>^{‍:102–103}<ref name=":0">Shaffer, Lynda Norene (1996). Maritime Southeast Asia to 1500. M.E. Sharpe.
Johnstone, Paul (1980). The Seacraft of Prehistory. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 978-0674795952. <
Dewar, Robert E.; Wright, Henry T. (1993). „The culture history of Madagascar”. Journal of World Prehistory. 7 (4): 417—466. S2CID 21753825. doi:10.1007/bf00997802. hdl:2027.42/45256 .
Burney DA, Burney LP, Godfrey LR, Jungers WL, Goodman SM, Wright HT, Jull AJ (август 2004). „A chronology for late prehistoric Madagascar”. Journal of Human Evolution. 47 (1–2): 25—63. PMID 15288523. doi:10.1016/j.jhevol.2004.05.005.