Миодраг Ибровац

Миодраг Ибровац
Лични подаци
Датум рођења(1885-08-24)24. август 1885.
Место рођењаГорњи Милановац, Краљевина Србија
Датум смрти21. јун 1973.(1973-06-21) (87 год.)
Место смртиБеоград, СФРЈ

Миодраг Ибровац (Горњи Милановац, 6. август /24. август 1885 — Београд, 21. јун 1973) био је српски историчар књижевности, романист, академик и професор Универзитета у Београду.[1]

Биографија

Пре Другог светског рата француски државни докторат стекли су само два Србина, Александар Арнаутовић (Скерлићев секретар) и Миодраг Ибровац[тражи се извор].

Завршио је факултет 1907, а од 1911. предаје у београдској реалци. Ибровац је, с прекидима, од 1924. до 1958. године био редовни професор Филолошког факултета Београдског универзитета на Катедри за француски језик и књижевност (где је наследио Богдана Поповића),[2] дописни члан САНУ постаје 1968. године, а редовни 1970. године.[тражи се извор] Био је члан српске делегације на мировној конференцији у Версају после Првог светског рата.

Један је од оснивача српског ПЕН центра.[3]

Био је председник Друштва за културну сарадњу Југославија-Француска.[4] Супруга му је била Јелисавета (Савчица) Ибровац, рођ. Поповић († 1934[5]).

Дела

Биста Ибровца у Трстенику

Писао је о М. Ракићу, Огисту Дозону, Копитару и Гриму, француском симболизму, народним песмама, рецепцији наше културе у Француској и обратно, Ронсару, Волтеру, Виктору Игоу, Гетеу, Вуку, Ренану итд. Писао је приказе, критике и пригодне чланке.

Главни радови
  • Un poete de Raguse, 1918.
  • La langue serbo-croate, Ligue des universitaires serbo-croato-slovènes, Париз, 1918.
  • Jose-Maria de Heredia, sa vie, son oeuvre (1923)
  • La poésie yougoslave contemporaine, Revue internationale des Etudes balkaniques, Београд, 1937.
  • Anthologie de la poésie yougoslave des XIXe et XXe siècles, (увод и белешке М. Ибровац; у сарадњи са Савком Ибровац), Delagrave, Париз, 1935.
  • Essai de Bibliographie française de la Littérature yougoslave, с Павлом Поповићем, Librairie Félix Alcan, Париз, 1931.
  • Les sources des "Trophées" : thèse complémentaire pour le doctorat ès lettres présentée à la Faculté des Lettres de l`Université de Paris, Les presses françaises, Париз, 1923. (награда Француске академије)[6]
Преводи
  • Алфонс Доде, Нума Руместан, И. Ђ. Ђурђевић, Сарајево, 1918.
  • Блез Паскал, Мисли, (с Јелисаветом Ибровац Поповић), 2 књиге, БИГЗ, Београд, 1980.
  • Елин Пелин, Приповетке, Б. О. Дачић, Београд, 1907. (превод с бугарског)

Референце

  1. ^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 253. 
  2. ^ „Катедра за романистику Филолошког факултета”. Архивирано из оригинала 3. 3. 2014. г. Приступљено 8. 5. 2013. 
  3. ^ „Српски ПЕН центар”. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 08. 05. 2013. 
  4. ^ „Друштво пријатеља Француске”. Архивирано из оригинала 3. 9. 2014. г. Приступљено 8. 5. 2013. 
  5. ^ "Политика", 2. нов. 1934
  6. ^ Народна енциклопедија Српско-Хрватско-Словеначка, друга књига, 1929.

Спољашње везе