Рођен је 14. септембра 1914. године у Делницама, Горски котар. Када му је било шест година, остао је без родитеља. Још као дечак отишао је у Војводину и запослио се у Риђици. Учио је бријачки занат, који није изучио, јер га је власник бријачнице терао да ради друге послове. После четири године, вратио се у Делнице и запослио се као физички радник. Окупацију Југославије дочекао је као симпатизер Комунистичке партије Југославије.
У Делничку партизанску чету отишао је 6. октобра1941. године. Истакао се када се, с још једним другом, добровољно јавио за опасан задатак. Наиме, у Делницама је било неколико људи који су били противници Народноослободилачког покрета. Међу њима се истицао Ладислав Шпорер, усташки доушник и кривац за смрт једног скојевца. Делничка чета је донела одлуку да га убије. Милан је кренуо према Делницама, које је окупатор већ био опасао бодљикавом жицом и бункерима. Успео је да се провуче мимо непријатељских стража и успешно извршио задатак. Као изврстан скијаш, био је командир скијашког вода, а затим је постављен за командира Делничке партизанске чете. У КПЈ је примљен 1942. године.
Биста Милана Рустанбега у градском парку у Делницама.
Средином 1942. године, непријатељ је намеравао да нападне Моравичку партизанску чету, која је имала логор на Литорићу. О томе је Штаб Пете оперативне зоне Хрватске обавестио Делничку чету, која је с командантом Миланом Рустанбегом стигла на време, заузела погодне положаје и одбила непријатељски напад.
Када је, јула 1942. године, формиран Ударни батаљон Другог приморско-горанског партизанског одреда, у његов је састав ушла и Омладинска чета батаљона „Горанин“, с командиром Миланом Рустанбегом. Дужност командира Омладинске чете Милан је обављао и у Шестој бригади Хрватске, која је формирана половином октобра 1942. године. Године 1943. Милан је постављен за команданта батаљона „Матија Губец“. Као командант батаљона, постигао је успехе у нападу на непријатеља код Брода на Купи и на путу Црни Луг—Герово.
У другој половини 1943. године, Милан Рустанбег је упућен на карловачко подручје, где је преузео дужност команданта Првог карловачког партизанског одреда. Почетком 1944. године, Милан се вратио у Горски котар, сада као командант Друге бригаде Тринаесте приморско-горанске дивизије. С бригадом је постигао значајан успех у нападу на непријатељски аеродром код Киковице. Приликом напада на непријатељски гарнизон у Злобину, 23. септембра 1944, био је тешко рањен. Убрзо је подлегао озљедама.
