Микологија

Calocera viscosa
Печурке се сматрају неком врстом гљивичног репродуктивног органа.

Микологија је биолошка наука чији су предмет истраживања гљиве (грч. mykes - гљива, и грч. logos- наука). Микологија је мултидисциплинарна, јер проучава грађу, метаболизам, биохемију, екологију, еволуцију и систематику гљива, ослањајући се на методе и резултате и других биолошких дисциплина.

Преглед

Историјски гледано, микологија је била грана ботанике, јер иако су гљиве еволутивно више повезане са животињама него са биљкама,[1] ово није било признато све до пре неколико деценија.[2] Пионирски миколози су били Елијас Магнус Фриес, Кристијан Хендрик Персон, Антон де Бари, Елизабет Итон Морсе, Луис Дејвид фон Швеиниц.

Пјер Андреа Сакардо је развио систем за класификацију несавршених гљива према боји и облику спора, који је постао примарни систем коришћен пре класификације ДНК анализом. Најпознатији је по свом Силогу, који је био свеобухватан списак свих имена која су се користила за печурке. Силог је и даље једино дело ове врсте које је свеобухватно за ботаничко царство гљива и релативно модерно.

Многе гљиве производе токсине,[3] антибиотике[4] и друге секундарне метаболите. На пример, космополитски (светски) род Fusarium и њихови токсини повезани са фаталним избијањем алиментарне токсичне алеукије код људи опширно је проучавао Абрахам Јоф.[5]

Гљиве су фундаменталне за живот на земљи у својој улози симбионта, нпр. у облику микоризе, симбионта инсеката и лишајева. Многе гљиве су у стању да разбију сложене органске биомолекуле као што је лигнин, трајнија компонента дрвета, и загађиваче као што су ксенобиотици, нафта и полициклични ароматични угљоводоници. Разлагањем ових молекула, гљиве играју кључну улогу у глобалном циклусу угљеника.

Гљиве и други организми традиционално препознати као гљиве, као што су оомицете и миксомицете (слузаве плесни), често су економски и друштвено важни, јер неки узрокују болести животиња (укључујући људе) и биљака.[6]

Поред патогених гљива, многе врсте гљива су веома важне у сузбијању биљних болести изазваних различитим патогенима. На пример, врсте филаментозних гљивица рода Trichoderma сматрају се једним од најважнијих агенаса биолошке контроле као алтернатива производима на бази хемикалија за ефикасно управљање болестима усева.[7]

Теренски састанци ради проналажења интересантних врста гљива познати су као 'препади', након првог таквог састанка који је организовао теренски клуб Вулхоп натуралисти 1868. године и под називом "Препад међу гљивама"[8]

Неке гљиве могу изазвати болест код људи и других животиња. Студија о патогеним гљивама које инфицирају животиње назива се медицинска микологија.[9]

Историја микологије

Микологија је дуго била под окриљем ботанике, гљиве су све то време сматране сматране биљним организмима. Присуство хитина и специјалне карактеристике гљива нису биле довољно убедљив контрааргумент становишту да су оне биљке јер воде сесилан начин живота. Први миколози били су Елијас Магнус Фриес, Кристијан Хендрик Персон, Антон де Бари и Луис Дејвид фон Швеиниц. Развоју микологије нарочито је заслужан њихов велики значај као паразита и евентуалног извора нових антибиотика.

Сматра се да су људи почели да сакупљају печурке као храну још у праисторијским временима. О печуркама је први пут писано у делима Еурипида (480-406. п. н. е.). Грчки филозоф Теофраст из Ересоса (371-288. п. н. е.) је вероватно први покушао да систематски класификује биљке; печурке су се сматрале биљкама којима недостају одређени органи. Касније је Плиније Старији (23–79 године) писао о тартуфима у својој енциклопедији Naturalis historia.[10] Реч микологија потиче од старогрчке речи μύκης (mukēs), што значи „гљива“ и суфикса -λογία (-logia), што значи „проучавање“.[11]

У средњем веку је дошло до малог напретка у погледу знања о гљивама. Међутим, проналазак штампарске машине омогућио је ауторима да разбију сујеверја и погрешна схватања о гљивама које су овековечили класични аутори.[13]

Почетак модерног доба микологије почиње објављивањем дела Nova plantarum genera аутора Пијера Антониа Мишелија из 1737. године.[14] Објављено у Фиренци, ово кључно дело је поставило темеље за систематску класификацију трава, маховина и гљива. Он је произвео још увек актуелна имена рода Polyporus P. Micheli[15] и Tuber P. Micheli,[16] оба датирана 1729. године (иако су описи касније измењени као неважећи према савременим правилима). Имајте на уму да када се говори о научном називу рода, скраћеница аутора се може накнадно додати.

Оснивачки номенклатуриста Карл Лине укључио је гљиве у свој „биномни“ систем именовања из 1753. године, где свака врста организма има име од две речи које се састоји од „рода“ и „врсте“ (док су се до тада организми често означавали латиничним фразама које садрже много речи).[17] Он је дао научна имена, која се и данас користе, за бројне познате таксоне печурака, као што су Boletus L.[18] и Agaricus L..[19] У том периоду се сматрало да гљиве припадају биљном царству, те су оне нашле своје место у његовом ремекделу Species Plantarum, али су њега много више занимале више биљке, тако да је на пример је у род Agaricus груписао све шкргасте гљиве које имају стабљику.[20][21] Постоји много хиљада таквих шкргастих врста, које су касније подељене на десетине различитих родова и у својој савременој употреби род Agaricus се односи само на печурке које су блиско повезане са обичном печурком, Agaricus bisporus (J.E. Lange) Imbach.[22] Примера ради, Лине је дао назив Agaricus deliciosus шафранском млечном капу, али садашњи назив је Lactarius deliciosus (L.) Gray.[23] С друге стране, пољска гљива Agaricus campestris L. задржала је исто име још од Линеовог објављивања.[24] Енглеска реч „agaric“ се још увек користи за било коју шкргасту печурку, што одговара Линејевом смислу те речи.[22]

Термин микологија и комплементарни термин миколог први је употребио 1836. М.Ј. Беркли.[25]

Микологија и откривање лекова

Главни чланак: Лековите гљиве

Вековима су одређене печурке биле документоване као народни лек у Кини, Јапану и Русији.[26] Иако је употреба печурака у народној медицини углавном усредсређена на азијски континент, документовано је да људи у другим деловима света попут Блиског истока, Пољске и Белорусије користе печурке у медицинске сврхе.[27]

Печурке производе велике количине витамина Д када су изложене ултраљубичастом (UV) светлу.[28] Пеницилин, циклоспорин, гризеофулвин, цефалоспорин и псилоцибин су примери лекова који су изоловани из плесни или других гљивица.[29][30]

References

  1. ^ Hecht, Jeff. „Science: Animals and fungi closer than anyone expected”. New Scientist (на језику: енглески). Приступљено 2020-06-18. 
  2. ^ Woese, Carl R.; Kandler, O; Wheelis, M (1990). „Towards a natural system of organisms: proposal for the domains Archaea, Bacteria, and Eucarya”. Proc Natl Acad Sci USA. 87 (12): 4576—9. Bibcode:1990PNAS...87.4576W. PMC 54159 Слободан приступ. PMID 2112744. doi:10.1073/pnas.87.12.4576 Слободан приступ. 
  3. ^ Ciegler, A., S. Kadis, and S. J. Ajl. "Microbial toxins. Vol. VI. Fungal toxins." Microbial toxins. Vol. VI. Fungal toxins. (1971).
  4. ^ Brian, P. W. (1951). „Antibiotics produced by fungi”. The Botanical Review. 17 (6): 357—430. ISSN 0006-8101. S2CID 7772971. doi:10.1007/BF02879038. 
  5. ^ E.g. Joffe, Abraham Z.; Yagen, Boris (1978). „Intoxication produced by toxic fungi Fusarium poae and F. sporotrichioides on chicks”. Toxicon. 16 (3): 263—273. ISSN 0041-0101. PMID 653754. doi:10.1016/0041-0101(78)90087-9. 
  6. ^ De Lucca, AJ (2007). „Harmful fungi in both agriculture and medicine.”. Revista iberoamericana de micologia. 24 (1): 3—13. ISSN 1130-1406. PMID 17592884. 
  7. ^ Ruano-Rosa, David; Prieto, Pilar; Rincón, Ana María; Gómez-Rodríguez, María Victoria; Valderrama, Raquel; Barroso, Juan Bautista; Mercado-Blanco, Jesús (2015-11-07). „Fate of Trichoderma harzianum in the olive rhizosphere: time course of the root colonization process and interaction with the fungal pathogen Verticillium dahliae” (PDF). BioControl (на језику: енглески). 61 (3): 269—282. ISSN 1386-6141. S2CID 12336349. doi:10.1007/s10526-015-9706-z. hdl:10261/157852 Слободан приступ. 
  8. ^ Anon (1868). „A foray among the funguses”. Transactions of the Woolhope Naturalists' Field Club. Woolhope Naturalists' Field Club. 1868: 184—192. 
  9. ^ San-Blas G; Calderone RA, ур. (2008). Pathogenic Fungi. Caister Academic Press. ISBN 978-1-904455-32-5. 
  10. ^ Pliny the Elder. „Book 19, Chapter 11.” [Natural History]. www.perseus.tufts.edu. Приступљено 28. 2. 2021. 
  11. ^ HENRY (M.D.), Alexander (1861). A Glossary of Scientific Terms for general use (на језику: енглески). стр. 131. 
  12. ^ De stirpium maxime earum quae in Germania nostra nascuntur, usitatis nomenclaturis. Strasbourg. In Ainsworth 1976, стр. 13 quoting Buller, AHR. (1915). Micheli and the discovery of reproduction in fungi. Transactions of the royal Society of Canada, series 3 9: 1–25.
  13. ^ Ainsworth 1976, стр. 13.
  14. ^ Ainsworth 1976, стр. 4.
  15. ^ „the Polyporus P. Micheli page”. Index Fungorum. Royal Botanic Gardens Kew. Приступљено 2020-06-20. 
  16. ^ „the Tuber P. Micheli page”. Index Fungorum. Royal Botanic Gardens Kew. Приступљено 2020-06-20. 
  17. ^ Kibby, Geoffrey (2017). Mushrooms and Toadstools of Britain & Europe. Great Britain: Geoffrey Kibby. стр. xiv—xv. ISBN 9780957209428. 
  18. ^ „the Boletus L. page”. Index Fungorum. Royal Botanic Gardens Kew. Приступљено 2020-06-20. 
  19. ^ „the Agaricus L. page”. Index Fungorum. Royal Botanic Gardens Kew. Приступљено 2020-06-20. 
  20. ^ Kiger, Robert W. „Index to Binomials Cited in the First Edition of Linnaeus' Species Plantarum”. Hunt Institute for Botanical Documentation. Архивирано из оригинала 2018-07-12. г. Приступљено 2018-07-12.  Searching on the names Agaricus or Boletus, for instance, finds many mushroom species described by Linnaeus under those genera.
  21. ^ Linnaeus, Carl (1753). Species Plantarum: exhibentes plantas rite cognitas, ad genera relatas, cum differentiis specificis, nominibus trivialibus, synonymis selectis, locis natalibus, secundum systema sexuale digestas (на језику: латински) (1st изд.). Stockholm: Impensis Laurentii Salvii.  The entries for fungi start with Agaricus on page 1171 of volume 2.
  22. ^ а б Læssøe, H.; Petersen, Jens (2019). Fungi of Temperate Europe. Princeton University Press. стр. 500. ISBN 9780691180373.  Page 8 defines the word "agaric" and page 500 gives the modern definition of Agaricus.
  23. ^ „the Agaricus deliciosus L. page”. Species Fungorum. Royal Botanic Gardens Kew. Приступљено 2020-06-22. 
  24. ^ „the Agaricus campestris L. page”. Species Fungorum. Royal Botanic Gardens Kew. Приступљено 2020-06-22. 
  25. ^ Ainsworth 1976, стр. 2.
  26. ^ Smith JE, Rowan NJ, Sullivan R (мај 2002). „Medicinal Mushrooms: Their therapeutic properties and current medical usage with special emphasis on cancer treatments”. Cancer Research UK. стр. 5. Архивирано из оригинала 2009-08-31. г. 
  27. ^ MIa, Shashkina; Shashkin, P. N.; Sergeev, A. V. (октобар 2006). „[Chemical and medicobiological properties of Chaga (review)]”. Farmatsevtychnyĭ Zhurnal. 40 (10): 560—568. S2CID 22139534. doi:10.1007/s11094-006-0194-4. 
  28. ^ Cardwell, Glenn; Bornman, Janet F.; James, Anthony P.; Black, Lucinda J. (2018-10-13). „A Review of Mushrooms as a Potential Source of Dietary Vitamin D”. Nutrients. 10 (10): 1498. ISSN 2072-6643. PMC 6213178 Слободан приступ. PMID 30322118. doi:10.3390/nu10101498 Слободан приступ. 
  29. ^ „Fungal Bioactive Metabolites of Pharmacological Relevance | Frontiers Research Topic”. www.frontiersin.org. Приступљено 2021-02-01. 
  30. ^ „Aspergillus alliaceus - an overview | ScienceDirect Topics”. www.sciencedirect.com. Приступљено 2021-02-01. 

Референце

Спољашње везе

Микологија на Викимедијиној остави.