Мач и магија

Мач и магија (Sword and sorcery) је правац (жанр) фантастике окарактерисан јунацима који се упуштају у узбудљиве и насилне авантуре. Често је присутан и елемент романтизма, као и елемент магије и натприродног. За разлику од епске фантастике, ове приче, иако драматичне, се углавном више фокусирају на личне борбе него на огромне светске конфликте.[1] Мач и магија се обично преклапа са херојском фантастиком.[2]

Порекло

Роберт Е. Хауард

Термин „Мач и магија" је први пут поменуо амерички аутор 1961. године Фриц Леибер као одговор на писмо од британског аутора Мајкла Муркока у часопису Амра, у покушају да именује врсту фантастичних прича које је писао Роберт Е. Хауард[3].

Муркок је прво предложио термин „епска фантастика". Леибер је одговорио у часопису Анкалагон (6. априла 1961), предлажећи „мач-и-магију као добру популарну фразу за ову област". Ово је додатно образложио у јулском издању часописа Амра 1961. године, коментаришући:

Више него икад сам сигуран да ова област треба да се зове мач-и-магија. Ово име прецизно описује културни и натприродни елемент, као и разлику између огртача-и-мача (историјска авантура) - и (сасвим случајно) огртача-и-бодежа (међународна шпијунажа) такође![4]

Још од зачећа, било је пуно покушаја да се установи прецизна дефиниција термина „мач-и-магија". Иако су многи дискутовали о појединим детаљима, одлука је да га карактерише јака склоност ка брзоплетим акционим причама постављеним унутар квази-митског или фантастичног поретка. За разлику епске фантастике, ризици су углавном лични, а опасност сведена на тренутак.[5] Околности су типично егзотичне, а главни јунаци неретко сумњивог морала.[6]

Многе приче овог правца су се претвориле у дугачке серије авантура. Њихови мањи ризици и опасности које нису кобне по цео свет чине овакве приче погодније за понављање него опасности из епске фантастике. То се односи и на природу јунака, најчешће авантуриста по природи, којима мир после авантуре представља досаду.[5] Пример овога су јунаци Уробора (Е. Р. Едисона), који жале за крајем рата и зато што више немају дораслог непријатеља. Као одговор на њихове молитве, богови поново дижу непријатељски град како би јунаци могли из почетка да ратују.[7]

Извори

Чудновате приче, мај 1934.

Лин Картер (Lin Carter) сматра да наслеђе Мача и Магије славно и да се може трасирати до митологије, укључујући и Херкулове подвиге, као и класичне епике као што су Хомерова Одисеја, Нордијска митологија, и Легенде о Краљу Артуру.[7]

Такође је инспирисан и историјском фикцијом, чији је пример Валтер Скот који је инспирисан Шкотским фолклором и баладама.[8] Међутим, веома мали број Скотових прича садрже фантастичне елементе. У већини је њихова појава објашњена на неки други начин.[9]

Праочевима мача-и-магије се сматрају пустоловне приче Александра Дима Оца (Три Мускетара (1844)), Рафаел Сабатини (Scaramouche(1921)) и њихови имитатори, као што су Талбот Мунди, Харолд Ламб и Х. Бедфорд-Џонс, који су били узор Роберту Е. Хауарду.[10] Међутим, ови историјски „пустолови" немају у себи натприродни елемент (иако је Дима користио неке од фантастичних мотива) који дефинише овај правац.[11] Још једна од инспирација је рана фантастика као што је Дунсанијев The Fortress Unvanquishable, Save for Sacnoth (1910).[12] Сви ови аутори су инспирисали мач и магију због њихових тема, ликова и пејзажа.[13]

Поврх свега, на многе раније писце мача-и-магије, као што су Роберт Е. Хауард и Кларк Ештон Смит, су утицале приче са Блиског истока, Хиљаду и једна ноћ, чије приче о магичним створењима и злим чаробњацима су биле велики утицај на настанак овог правца.[14]

Чести призори задимљених крчми и смрдљивих сокака вуку инспирацију од пикарског романа. На пример, Рејчел Бингам тврди да Фриц Леиберов град Ланкмар носи много сличности са Севиљом из 16. века, приказаном у Мигел де Сервантесовој причи Rinconete y Cortadillo. [15]

Мач и магија је првобитно настала у часописима фантастике, где је проникла из Ирационалне фантастике.[16] Један од значајнијих часописа је Чудновате приче, који је публиковао Хауардовог Конана и Ц. Л. Мурове приче Jirel of Joiry, као и кључне инспирације као што су Лавкрафт и Кларк Ештон Смит. [17]

Оживљавање

Конан Варварин (1982)

Од 1960-их до 1980-их, под вођством Лина Картера, одређена група писаца је формирала Удружење Мачевалаца и Чаробњака Америке (Swordsmen and Sorcerers' Guild of America), у циљу популаризовања правца Мача-и-магије. Од 1973. до 1981. године, публикују се пет антологија које садрже кратке приче чланова овог удружења. Уређено од стране Картера, ове антологије су се званично звале Севајући Мачеви (Flashing Swords!). Због ових и осталих антологија, као и својих радова и критика, Картер се сматра за једног од најбитнијих популаризатора правца фантастике.[18]

Још један серијал вредан помињања који је кружио од 1977. до 1979. године се звао „Мачеви Против Таме" ("Swords Against Darkness"). Овај серијал се састојао из пет делова и садржао је приче аутора као што су Поул Андерсон (Poul Anderson), Дејвид Дрејк (David Drake), Ремзи Кембел (Ramsey Campbell), Андре Нортон (Andre Norton) и Менли Вејд Велман (Manly Wade Wellman).

Упркос највећим напорима ових аутора, неки критичари су користили мач-и-магија као пежоратив.[19] Током 1980-их, инспирисани успехом филма Конана варварина (1982), објављени су многи нискобуџетни фантастични филмови који су спадали у правац „Мач и магија". Овај термин некад користе писци и читаоци правца фантастике у подругљивом смислу.

После праска раних 1980-их, мач-и-магија опет доживљава пад популарности, док епска фантастика заузима место у правцу фантастике. Међутим, јавља се још један препород крајем 20. века. Понекад назван и „нов" или "књижевни" мач-и-магија, овај развитак истиче књижевну технику, и позајмљује елементе епске фантастике и осталих жанрова да би проширио домет мача-и-магије. Приче обухватају шире проблеме који могу да буду претње на светском нивоу које су до тада биле карактеристика епске фантастике, али приказане из гледишта јунака и смислом за авантуру који више припадају мачу-и-магији.

Писци асоцирани са овим правцем су Стивен Ериксон (Steven Erikson), Џо Аберкромби (Joe Abercrombie) и Скот Линч (Scott Lynch), часописи Црна Капија (Black Gate) и дигитални часопис Севајући Мачеви. [20] Ови аутори и уредници покушавају да врате статус правца на онај који је имао токмо 1920-их и 1930-их.[тражи се извор]

Референце

  1. ^ „Black Gate » The Demarcation of Sword and Sorcery”. Приступљено 19. 5. 2020. 
  2. ^ Clute, John, 1940-, Grant, John, 1949- (1999). The encyclopedia of fantasy (1st St. Martin's Griffin изд.). New York: St. Martin's Griffin. ISBN 0-312-19869-8. OCLC 40347477. 
  3. ^ Oldfield, Michael Gordon, (Mike), (born 15 May 1953), musician and composer, Oxford University Press, 1. 12. 2007, Приступљено 20. 5. 2020 
  4. ^ HULL, VERNAM (1961). „Amra Choluim Chille”. Zeitschrift für celtische Philologie. 28 (1). ISSN 0084-5302. doi:10.1515/zcph.1961.28.1.242. 
  5. ^ а б The writer's guide to fantasy literature : from dragon's lair to hero's quest : how to write fantasy stories of lasting value. Martin, Philip, 1953-. Waukesha, WI: Writer Books. 2002. ISBN 0-87116-195-8. OCLC 49379142. 
  6. ^ Swords & dark magic : the new sword and sorcery. Strahan, Jonathan., Anders, Lou. (1st изд.). New York: Eos. 2010. ISBN 978-0-06-172381-0. OCLC 611182345. 
  7. ^ а б De Camp, L. Sprague (Lyon Sprague), 1907-2000. (1976). Literary swordsmen and sorcerers : the makers of heroic fantasy. Kirk, Tim, 1947-. Sauk City, Wis.: Arkham House. ISBN 0-87054-076-9. OCLC 2782776. 
  8. ^ Moorcock, Michael (2004). Wizardry & Wild Romance: A Study of Epic Fantasy (rev. изд.). Austin, Tex.: MonkeyBrain. стр. 79. ISBN 1-932265-07-4. 
  9. ^ Clute, John; Grant, John; Ashley, Mike; Hartwell, David G.; Westfahl, Gary (1999). The Encyclopedia of Fantasy (1st St. Martin's Griffin изд.). New York: St. Martin's Griffin. стр. 845. ISBN 0-312-19869-8. 
  10. ^ Pringle, David; Pratchett, Terry (2007). The Ultimate Encyclopedia of Fantasy. North Sydney, N.S.W.: Random House Australia. стр. 34. ISBN 9781741665826. 
  11. ^ Clute, John; Grant, John; Ashley, Mike; Hartwell, David G.; Westfahl, Gary (1999). The Encyclopedia of Fantasy (1st St. Martin's Griffin изд.). New York: St. Martin's Griffin. стр. 300. ISBN 0-312-19869-8. 
  12. ^ [1] Архивирано 2010-02-15 на сајту Wayback Machine
  13. ^ Moorcock, Michael (2004). Wizardry & Wild Romance: A Study of Epic Fantasy (rev. изд.). Austin, Tex.: MonkeyBrain. стр. 82. ISBN 1-932265-07-4. 
  14. ^ de Camp, L. Sprague (1976). Literary Swordsmen and Sorcerers: The Makers of Heroic Fantasy (1st изд.). Sauk City, Wisconsin: Arkham House. стр. 10. ISBN 0-8705-4-076-9. 
  15. ^ Dr. Rachel B. Bingham, "The Enduring Influence of Cervantes" in "Proceedings of the Third International Conference on Spanish Literature and Culture" (published in Spanish, French and English)
  16. ^ Stiles, Paula R. (новембар 2011). „Tales From the Brass Bikini: Feminist Sword and Sorcery”. Broad Universe. Архивирано из оригинала 28. 12. 2011. г. Приступљено 20. 6. 2012. 
  17. ^ de Camp, L. Sprague (1976). Literary Swordsmen and Sorcerers: The Makers of Heroic Fantasy (1st изд.). Sauk City, Wisconsin: Arkham House. стр. ix: Chapter IV (Lovecraft), Chapter VIII (Smith). ISBN 0-8705-4-076-9. 
  18. ^ Clute, John; Grant, John; Ashley, Mike; Hartwell, David G.; Westfahl, Gary (1999). The Encyclopedia of Fantasy (1st St. Martin's Griffin изд.). New York: St. Martin's Griffin. стр. 171. ISBN 0-312-19869-8. 
  19. ^ Clute, John; Grant, John; Ashley, Mike; Hartwell, David G.; Westfahl, Gary (1999). The Encyclopedia of Fantasy (1st St. Martin's Griffin изд.). New York: St. Martin's Griffin. стр. 915. ISBN 0-312-19869-8. 
  20. ^ [2] Архивирано 2012-05-08 на сајту Wayback Machine