Угледни београдски женски лекар Јован Јовановић, изнео је 4. децембра 1906. године у једном кругу београдских госпођа своју идеју о оснивању за оснивање једног приватног друштва, које би се бавило физичком и моралном заштитом одојчади и мале деце.^[1] Први састанак оснивача Материнског удружења отворила је цењена социјална радница Сара Карамарковић и том приликом истакла хуману и националну дужност жена да помогну нејакој деци.^[1] Сара Карамарковић била је и прва председница удружења, а Драга Љочић прва потпредседница. Осим њих овом оснивачком састанку присуствовале су и Јелена Ризнић, Јела Стокић, Милева Барловац,Милева Џеваировић, Мила Јовановић, Наца Стефановић, Софија Љ.Ивановић, Смиља Б. Ристић и Христина Јовановић.^[2]

Први дом Материнког удружења отворен је 15. јануара 1907. године у Студеничкој улици број 34 у Београду. Недуго потом дом је пресељен у Ресавску улицу број 90, у зграду коју је митрополит уступио под кирију удружењу. Овај дом ће већ те године имати 42 детета, иако је био спреман за доста мањи број. У јавности је ово удружење гласно критиковано, са образложењем да се тако шири неморал, пошто су већина штићеница и штићеника била ванбрачна деца. Захваљујући великом угледу који је Драга Љочић уживала,она је успела да се избори и добије зграду где су незбринута деца смештана,такође се изборила да Удружење добије извесну материјалну подршку од Београдске општине. Однос јавности се према овом удружењу и њиховимштићеницима променио када је покровитељица друштва постала принцеза Јелена Карађорђевић, ћерка краља Петра I.^[2] Поред помоћи општине,друштво је добијало и сталну годишњу помоћ од Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела. Рад друштва је помагало и Српско друштво Црвеног крста, као и бројни појединци, нарочито београдски трговци. На жалост, рад друштва је био ограничен само на Београд, па се у унутрашњости мало ко бринуо за незбринуту и напуштену децу.^[2]

После Првог светског рата управа овог друштва успела је да сагради властити дом на углу улица Краља Милутина и Војводе Миленка у Београду. Зидање су омогућили краљевска породица, затим и општина града Београда, као и многи добротвори и пријатељи друштва. Нови дом је свечано освећен и отворен 4. децембра 1925. године.^[1] Да би се омогућило отплаћивање дуга Хипотекарној банци, друштво је други спрат овог дома издало под кирију Државној зубној поликлиници. Касније је нађена могућност, уз помоћ државе и београдске општине, да се и тај део зграде адаптира за потребе удружења и самим тим број деце и мајки, које је дом могао да прими, се знатно повећао. Дом је зидан тако да одговара захтевима модерне хигијене и да задовољи све потребе штићеника. То се јако брзо одразило на смањену смртност деце, која је 1925. године износила 30%, док је 1930. године била 5%.^[1]

У административном погеду Дом је био аутономна установа, управа Материнског удружења је на сарадњу позвала и Министарство социјалне политике и народног здравља, као и Општину града Београда. На тај начин формиран је Извршни одбор који управља Домом преко управника. Чланове Извршног одбора бирали су управа Материнског удружења од својих чланица, Министарство социјалне политике и народног здравља и Општина града Београда. Председница Материнсог удружења је уједно и председница Извршног одбора.^[1]

Критеријуми за примање деце су јако сторги, пре свега што је сама установа била ограничених могућности, тако да је Дом био опција само за заиста угрожену децу и мајке. Одојчад без мајке могла су бити примљена само у следећим случајевима^[1]:

• Находчад
• новорођенчад и одојчад у првим месецима, којима је умрла мајка, а немају никога да их негује и храни
• новорођенчад из туберкулозне средине, која се само примањем у Дом могу сачувати од инфекције
• одојчад којима се мајка разболела, а немају никога да их негује и храни, док им мајка оздрави
• вештачки храњена одојчад, код којих се поремећај исхране и варења могу савладати амбулантно
• новорођенчад у првим месецима, који због слабости требају посебну негу и стални лекарски надзор
• злостављана, запуштена или из ма којих разлога угрожена, вештачки храњена одојчад

Мала деца највише до навршетка треће године живота примају се у дом само у изузетним случајевима, када не постоји никава друга алтернатива.

Одојчад са мајком дојиљом примају се у следећим случајевима^[1]:

• уколико мајка после изласка из породилишта нема кров над главом ни средства за издржавање себе и детета. Циљ оваквог примања је да се детету у првим месецима живота осигура мајчино млеко и веза са мајком, како би се међусобно повезали и дете постало здраво и јако
• ако је дојење ма из ког разлога отежано, а тешкоћа се не може савлдати амбулантно
• ако је из било ког разлога угрожено дојење, а детету је још неопходно и може се осигурати само примањем мајке са дететом у Дом

Боравак мајке са дететом у Дому био је вишеструко користан, многе мајке које нису у почетку желеле дете, у Дому се зближавају са њим и заволе га, радом у домаћинству мајке су могле доста тога научити и врло често зарадити. Такође, дајући своје млеко деци која су без мајке, спасавале су живот тој деци и омогућавале да ојачају и буду здрава.

• Дете које родитељи желе предати у Дом само ради властитог комодитета, без икакве потребе
• дете које се може збринути у отвореној или полуотвореној заштити у властитој или туђој породици или обданишту, или које је тамо већ довољно збринуто
• дете чија је мајка здрава и жели да га се ослободи из било ког разлога
• дете или мајка са заразном болешћу, такве природе да би се угрозили остали штићеници
• дете или мајке којима Дом не може да пружи одговарајуће услове и негу
• када су места у Дому већ попуњена
• ни једна жена, са или без детета, не може се примити у Дом само да би била дојиља другој деци

Одлучивати о томе које дете и мајка ће бити примљено није био лак посао, посебно када су места у Дому била попуњена. Избор деце де вршио по следећим принципима:

• дете које је ван завода у већој опасности, примиће се пре него оно мање угрожено
• дете за које је више вероватно да ће примањем у дом бити обезбеђено и за даљу будућност, а не само током боравка у Дому
• дете чија је индикација за примње у Дом документована има предност у односу на дете чија није
• уколико су сви услови једнаки деца се примају по реду, како су и пријављена за пријем.^[1]

После проширења дома резервисано је и неколико места која су се плаћала, и то из два разлога^[1].

• Многе јавне и приватне установе желеле су да сносе бар део трошква за издржавање детета у Дому када га тамо упућују. Многи родитељи, чијем се детету могао спасити живот само примањем у Дом на извесно време, радо сносе све или бар део трошкова
• Дом сам није имао толико средстава да би се у њему могао издржавати пуни број деце.

Две трећине места у Дому била су бесплатна и намењена најсиромашнијој деци, док је једна трећина била платежна. Цифра која се плаћала била је 30 динара за један дан и иста је цена била уколико би дете било само, као и ако је и мајка примљена са њим. Државне и друге институције плаћале су половину за своје штићенике, уколико би сва бесплатна места била попуњена. Са децом имућнијих родитеља, који су у могућности исплатити пун трошак за боравак, не могу се попунити више од једне трећине свих платежних места. Платежна и бесплатна деца нису се ни по једном критеријуму делила у Дому и била су потпуно једнака у свим правима и привилегијама.

Отуштање деце из Дома није био ништа лакши посао од њиховог пријема. Прераним отпуштањем детета могло се угрозити све до тада постигнуто у Дому, а са друге стране није било поштео према осталој деци уколико би се неко дете задржавало дуже, а његове потребе се могу задовољити и ван установе. Тако су се за отпуштање деце из Дома користили следећи принципи^[1]:

• када престану важити узроци због којих је дете било примљено
• када прође одређено време на које је дете било примљено, што се установљавало приликом пријема
• када се установи да узроци због којих је дете били примљено нису постојали
• када се нађу повољнији услови за дете и ван установе
• када је онај који је дужан да плаћа за дете заостао са плаћањем за један месец
• када се мајка или дете разболе од болести, која се не може лечити у самом Дому, а може бити штетна по друге штићенике. У оваквом случају шаљу се у одговрајућу болницу.
• када мајка својим понашањем угрожава рад или хигијену у установи, или се противи правилнику, одредбама кућног реда или наредбама лекара
• у сваком случају када дете напуни три године

Мајка доиља се отпушта заједно са дететом, а дете се неретко могло задржати и по отпуштању мајке, уколико би здравствени разлози то налагали. Децу која су без родитеља преузимају друге стручне установе и брину се даље о њима.^[1]

• Добротворно друштво Незаштићена мајка и дете

1. ^ ^{а б в г д ђ е ж з и ј} Ур.С. Сретеновић, Б. Недељковић (1940). Алманах хуманих друштава. Београд. стр. 96—103. 
2. ^ ^{а б в} Милановић, Јасмина (2017). Материнско удружење и Српска мајка у борби за здравствену заштиту жена и деце, у 800 година српске медицине. Београд: Четврти Соколски зборник. стр. 450—455. 

• Ур.С. Сретеновић, Б. Недељковић, Алманах хуманих друштава, Београд 1940.
• Ј. Милановић, Материнско удружење и Српска мајка у борби за здравствену заштиту жена и деце, у 800 година српске медицине, Четврти Соколски зборник, Београд, 2017.
• Споменица прославе двадесетпетогодишњице Материнског удружења, Београд,1930.

• Женска добротворна удружења у Краљевини Југославији