Магнетна резистенција

Магнетни отпор је појава о спречавању кретања и деформација. Он описује зашто се метал не може делимично или потпуно магнетизовати, зашто се метал не може делимично или потпуно демагнетизовати, зашто није могућа сатурација и зашто је могућа непробојност спољашњег магнетног поља. Отпор може бити унутрашњи или спољашњи. Унутрашњи отпор спречава кретање честица због непропустљивости материјала. Спољашњи отпор спречава деформацију лома, савијања, истезања и непробојност. Две врсте отпора јесу резистенција и релуктанција.

Резистенција

Магнетна резистенција јесте отпор при пролажењу магнетног флукса или магнетног поља кроз метал. Врсте резистенције су тунелска резистенција и колосална резистенција.

Мера резистенције (отпора) јесте резистанса (отпорност).

Релуктанција

Магнетна релуктанција
Уобичајени симболи
,
СИ јединицаH−1
СИ димензијаM−1 L−2 T2 I2
Деривације из
других квантитета
, ,

Магнетна релуктанција јесте отпор због којег магнетно поље не пролази кроз метал. Релуктанција зависи од непропустљивости метала.

Релуктанса је мера отпора материјала успостављању магнетног поља.

Вредност релуктансе је директно пропорционална дужини (l) пута силница магнетског поља и инверзно пропорционална пермеабилности (μ) и површини попречног пресјека материјала A. То исказује сљедећа једначина:

Релуктанса у магнетским колима се може сматрати аналогном отпору у електричним колима. Јединица за релуктансу се може извести користећи l у метрима, A у квадратним метрима, и μ како је приказано:

= =

At/Wb је ампер-завој/вебер.

Симбол је слово а јединица релуктансе је Ампер-завој/Вебер (Az/Wb).

Пример

Треба наћи релуктансу материјала који има дужину 0.05 m, попречни пресјек 0.01 m², и пермеабилност од 3500 μWb/(Az•m):

= = 1400 Az/Wb

Другим речима, потребно је 1400 завоја да се оствари магнетски ток од 1 вебера при овим условима и струји од 1 А кроз намотај.

Историја

Израз релуктанса је сковао Оливер Хевисајд 1888. године.[1] Појам „магнетна резистенција” први је пут споменуо Џејмс Џул 1840. године.[2] Идеја за магнетни флукс, слично Омовом закону за затворена електрична кола, приписана је Хенрију Роуланду у раду из 1873. године.[3] Роуланд је такође одговоран за формирање термина магнетомотивна сила 1880,[4][5] који је, вероватно независно, сковао и Бозанкет нешто касније, 1883. године.[6]

Резистенција је обично представљена курзивним великим словом .

Види још

Референце

  1. ^ Heaviside O. (1892) Electrical Papers, Vol 2 – L.; N.Y.: Macmillan, p. 166
  2. ^ Joule J. (1884) Scientific Papers, vol 1, p. 36
  3. ^ Rowland, Henry A. (1873). „XIV. On magnetic permeability, and the maximum of magnetism of iron, steel, and nickel”. Philosophical Magazine. Series 4. 46 (304): 140—159. doi:10.1080/14786447308640912. 
  4. ^ Rowland, Henry A. (1880). „On the general equations of electro-magnetic action, with application to a new theory of magnetic attractions, and to the theory of the magnetic rotation of the plane of polarization of light”. American Journal of Mathematics. 3 (1): 89—96. JSTOR 2369444. doi:10.2307/2369444. 
  5. ^ Rowland, Henry A. (1880). „On the General Equations of Electro-Magnetic Action with Application to a New Theory of Magnetic Attractions, and to the Theory of the Magnetic Rotation of the Plane of Polarization of Light [Continued]”. American Journal of Mathematics. 3 (2): 97—113. JSTOR 2369465. doi:10.2307/2369465. 
  6. ^ Bosanquet, R.H.M. (1883). „XXVIII.On magnetomotive force”. Philosophical Magazine. Series 5. 15 (93): 205—217. doi:10.1080/14786448308628457. 

Литература

  • Principles of Electric Circuits, , Thomas I. Floyd, Prentice Hall. (7th изд.). pp. 386. ISBN 978-0-13-098576-7. 

Спољашње везе

Магнетна резистенција на Викимедијиној остави.