Рељеф: Кочани је средиште историјске области Кочанско поље, једно од „житница“ Северне Македоније. Насеље је смештено на северној страни издуженог поља, на месту где се из поља издижу најјужнији огранци Осоговских планина. На планини се налази се познати зимски туристички центар Пониква. Градско подручје бреговито, на приближно 350 m надморске висине.
Воде: Кроз Кочане протиче истоимена Кочанска река, која дели град на западну и источну половину. Она се неколико километара јужније улива у реку Брегалницу. Пар километара северно од града образовано је вештачно језеро Гратче.
Насеље под данашњим називом први пут се спомиње крајем средњег века. Тачније, 1337. године, када је овај простор био у поседу српске породицеДрагаш. Тада је српски властелинЈован Оливер Цркву Св. Димитрија даровао Кочану. Године 1371. место је посед српских великаша Дејановића.[1]
Други писани трагови су они турског путописца Евлије Челебије из 1519. године, где наводи да је Кочани једно лепо село у којем живе 54 хришћанске породице и једна муслиманска, као и да има 12 неожењених хришћана (Tapu defteri 85, 446-447).
Све до 19. века насеље није имало већи значај. Тада се насеље почиње развијати као градско.
Митрополијски намесник у Кочанима, поп Димитрије Марковић је - како пише у читуљи - "нападнут од зликовачке бугарске руке испустио је своју племениту душу 26. априла 1900. године у најбоље доба свога живота, у 34. години". Било је то једно у низу политичко-терористичких убистава, које су наручили или извели бугарски егзархисти.[2]
У месту је између 1868-1874. године радила српска народна школа.[3] Претплату за недељни српски лист "Цариградски гласник", скупљао је 1896. године у Кочанима, учитељ Јован Радовић. У цркви и школи се редовно прослављала школска слава Св. Сава. Домаћин славе 1899. године био је месни прота Данило Трајковић. Светосавску беседу је изговорио учитељ Јеротије Арсић.[4] Следеће 1900. године Срби у Кочанима су остали без своје цркве, коју су преузели бугарски егзархисти.[2]
Током теренског истраживања у мају 1904. године посетили су место српски генерални конзул у Скопљу, Михајло Ристић и познати научник географ др Јован Цвијић. Обишли су тамошње Србе - митрополијског намесника, управитеља и саму српску школу, те поп Данила.[5] И поред великих проблема које су имали са бугарским егзархистима, Срби из места су 1906. године у својој школи прославили школску славу Савиндан. Чинодејствова је грчки свештеник надлежни митрополијски намесник поп Софудис. Управитељ српске школе Сима Димитријевић је изговорио светосавску беседу пред гостима, међу којима је било више трговаца Грка.[6]