Као студент, Коста је сарађивао у омладинској штампи, а од 1960. године радио је као новинар ПУБ завода Југославија и једно време као уредник за Београд крушевачког књижевног листа Багдала.[1] Исте године почиње и његова каријера у листу Политика, у којем ће Коста радити као новинар, на различитим радним местима – од уредника културне рубрике до сарадника за науку, све до пензионисања 1994. године.[2]
Као новинар Политике често је путовао ван тадашње Југославије, а само Париз посетио је тридесетак пута, о чему ће писати у књижици репортажа „Париз сна и јаве” (1962).[1] Први је новинар који је за време власти КПЈ отишао у Лондон да би разговарао са Милошем Црњанским[3], а у том периоду урадио је и интервју са краљевићем Томиславом Карађорђевићем. Због свог критичког писања, али и тематика често неусклађених са тадашњом политичком идеологијом, имао је сукобе са политичком влашћу, те је током две деценије рада неретко био забрањиван, премештан на лошија радна места и примораван да води дуге судске спорове.[1][2] Ова дешавања сликовито ће описати у својим књигама „Време забрана” (1991), „Прљави Хаџи” (1995) и „Прогони писца” (2002).
На позив Иве Андрића писао је његову животну исповест и објавио је у оквиру књиге „Разговори и ћутања Иве Андрића” (1972). Написао је и „Животне исповести: Милан Будимир, Божидар Ковачевић, Војислав Мини” (2001), „Момо Капор: сећања и дружење” (2010) и „Разговори са Миланом Кашанином” (2015). Костино стваралаштво везано за животне исповести знаменитих уметника нарочито је позитивно оцењено од стране критике и спада у врхунска дела српске биографске и документарне прозе.
Припадао је групи неосимболиста, заједно са Бранком Миљковићем, о коме ће написати роман „Убијени песник: роман о Бранку Миљковићу” (2002).
По Костиним сценаријима урађене су многе радио и ТВ емисије, међу којима се истичу драме посвећене животу Ернеста Хемингвеја, Константина Станиславског и Миливоја Живановића. У документарном филму „Династија Карађорђевића” (1991) био је сценариста и водитељ разговора, а ТВ Политика је по његовом казивању снимила и приказала документарни филм „Београд у сећањима Косте Димитријевића”.[2]
Преминуо је 30. маја2021. године.[4]
Збирка Косте Димитријевића у Удружењу „Адлигат”
Фотографија са потписом Волта ДизнијаПосвета и цртеж Жака Превера
Године 2017. Коста Димитријевић отпочео је формирање своје збирке у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, поклонивши им бројне књиге са посветама великана и значајну архивску грађу, али и фотографије са потписима Волта Дизнија, Виториа де Сике и Жака Превера, као и збирку поетских текстова „Фатрас”, богато илустровану Преверовим цртежима. Фотографију са потиписом Дизнија Кости је поклонио Момчило Јојић, предратни дописник Политике, који се, поред Дизнија, дружио и правио интервјуе и са Чарлијем Чаплином, док је потписе Превера добио од чувеног писца лично, упознавши га приликом једне од својих бројних посета Паризу.[1]
Међу богатом донацијом књига, докумената и посвета налази се и ретко, прво издање „Одабраних стихова“ (1954) Милоша Црњанског из Париза, са посветом аутора Кости. Коста је Удружењу поклонио и цртеж и песму Леонида Шејке, једног од најзначајнијих југословенских сликара, посвете Душана Матића и Добрице Ерића, оригиналне фотографије Иве Андрића, Десанке Максимовић, Весне Парун, Мирослава Крлеже, као и две потписане фотографије француског писца Жана Брулеа.
Дела (библиографија)
Коста Димитријевић написао је и објавио:
„Париз сна и јаве” (књига репортажа, 1962)
„Нушић: чаробњак смеха" (1965)
„Кнез Милош” (романсирана биографија, 1970),
„Вожд Карађорђе” (романсирана биографија, 1971),
„Јунаци Српске трилогије говоре” (историјска хроника, 1971),
^ абвгдђ„Волт Дизни у Адлигату захваљујући Кости Димитријевићу”. Србија међу књигама. Годишњак: 288—296. 2017. ISSN2620-1801 — преко Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“.
