Кнежевина Кокнесе (руски: Кукейнос (Kukeinos), немачки: Kokenhusen, летонски:Kukonouyes) је била мала вазална држава Полоцке кнежевине на десној обали реке Двине у средњовековној Ливонији (данашња Летонија).
Према старим изворима, Вјачко је пола своје земље дао бискупу Алберту 1205. године у замену за заштиту од Самогитије. Током једног од њихових напада заробљен је од Ливонаца али је по налогу бискупа ослобођен. Када је бискуп отишао у Немачку Вјачко је подигао буну, убио све Немце у Кокнесу и позвао Полоцк за подршку. Бискуп и његова војска су се брзо вратили а Вјачко је запалио свој замак и побегао у Новгород. До 1209. године Кокнесе је преузело Ливонијско братство мача а суверенитет Полоцка је укинута 1215. године. Витези су контролисали град све док није припојен Ришкој бискупији у 1238. години.
Археолошка ископавања у Кокнесу показала су да је град у 13. веку био насељен углавном латгалима и селонијанцима, док је Словена било веома мало.
