Школовао се на Војној академији у Торину, но 1831. године иступа из војске и проучава политичко-економске проблеме. Под утицајем енглеске и француске конституционалне монархије развија свој политички циљ, а то је уједињење Италије на челу с Пијемонтом. Основао је 1847. године, с Чезареом Балбом, лист "Ил рисорђименто" (препород), залажући се за уставне реформе и ослобођење Италије од аустријске доминације. Као представник умерено либералне аритократско-буржоаске комбинације супротставља се реакционарном клерикализму, али и револуционарном јакобинизму. У сукобу с Аустријом налази савезника у Наполеону III те Пијемонт након рата добија Ломбардију. Године 1861. доживео је тријумф свог живота, прогласивши уједињену Италију и поставши првим премијером.[4]
Енглески историчар Денис Мак Смит је изјавио да је Кавур био најуспешнији парламентарац у историји Италије, али да није био нарочито демократски настројен. Кавур је често био диктаторског настројства, игнорисао је своје министарске колеге и парламент и мешао се у парламентарне изборе. Такође је практиковао трасформизам и друге политике које су пренете у Италију после Ризорђимента.[5][6]
Камило и његов старији брат Густаво су се у почетку школовали код куће. Са само десет година послат је на Војну академију у Торину. У јулу 1824. именован је пажом Чарлса Алберта, краља Пијемонта (1831–1849). Кавур се често сукобљавао са ауторитетима на академији, јер је био превише тврдоглав да би се носио са крутом војном дисциплином. Једном је био приморан да живи три дана на хлебу и води, јер су га ухватили са књигама које је академија забранила. Утврђено је да је способан за математичке дисциплине, те је зато уписан у Инжињерски корпус у Пијемонт-сардинијској армији 1827. Док је био у војсци, учио је енглески језик као и радове Џеремија Бентама и Бенџамина Константа, развијајући либералне тенденције због којих је тада био под присмотром полицијских снага.[8] Он је поднео оставку на војну службу у новембру 1831,[7] како због досаде војним животом, тако и због несклоности реакционарној политици краља Чарлса Алберта. Управљао је породичним имањем у Гринзанеу, четрдесетак километара изван главног града, где је био градоначелник од 1832. до револуционарног преврата 1848.
Кавур је тада живео једно време у Швајцарској, са рођацима у Женеви. Потом је отпутовао у Париз где је био импресиониран парламентарним дебатама, посебно дебатама Франсоа Гизоа и Адолфа Тјера, потврђујући његову приврженост политичкој каријери. Затим је отишао у Лондон, где је био много више разочаран британском политиком, и обишао је земљу, посетивши Оксфорд, Ливерпул, Бирмингем, Честер, Нотингем и Манчестер. Брза турнеја кроз Холандију, Немачку и Швајцарску (немачки део и област Женевског језера) га је на крају вратила у Торино.
Кавур је веровао да економски напредак мора да претходи политичким променама и нагласио је предности изградње железнице на полуострву.[7] Он је био велики присталица транспорта парном машином, спонзоришући изградњу многих пруга и канала. Између 1838. и 1842, Кавур је покренуо неколико иницијатива у покушајима да реши економске проблеме у својој области. Он је експериментисао са различитим пољопривредним техникама на свом имању, као што је узгој шећерне репе, и био је један од првих италијанских земљопоседника који је користио хемијска ђубрива.[9] Основао је и Пијемонтско пољопривредно друштво. У слободно време поново је много путовао, углавном по Француској и Уједињеном Краљевству.
Овај чланак је недовршен. Можете помоћи да се унапреди или покренути расправу о томе на страници за разговор.
Braun, Martin. "'Great Expectations': Cavour and Garibaldi: 1859–1959.” History Today. 9 (10): 687—692. октобар 1959.Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)CS1 одржавање: Формат датума (веза); historiography
Dal Lago, Enrico (2013). „Lincoln, Cavour, and National Unification: American Republicanism and Italian Liberal Nationalism in Comparative Perspective.”. Journal of the Civil War Era. 3 (1): 85—113..
Di Scala, Spencer (2004). Italy: From Revolution to Republic, 1700 to the Present. Boulder,: Westview Press. ISBN0-8133-4176-0..
Riall, Lucy (2008). Garibaldi: Invention of a hero. Yale UP..
Riall, Lucy (1998). „Hero, saint or revolutionary? Nineteenth-century politics and the cult of Garibaldi”. Modern Italy. 3 (2): 191—204. S2CID143746713. doi:10.1080/13532949808454803.
Ridley, Jasper (1974). Garibaldi., a standard biography.
Alexander, J. The hunchback's tailor: Giovanni Giolitti and liberal Italy from the challenge of mass politics to the rise of fascism, 1882-1922 (Greenwood, 2001).
Bosworth, Richard J. B. (2005). Mussolini's Italy.
Burgwyn, H. James (1997). Italian foreign policy in the interwar period, 1918-1940. Greenwood.,
Chabod, Federico (2014). Italian Foreign Policy: The Statecraft of the Founders, 1870-1896. Princeton UP..
Clark, Martin. Modern Italy: 1871–1982 (1984, 3rd edn 2008)
Clodfelter, M. (2017). Warfare and Armed Conflicts: A Statistical Encyclopedia of Casualty and Other Figures, 1492-2015 (4th изд.). Jefferson, North Carolina: McFarland. ISBN978-0786474707.
De Grand, Alexander (2001). Giovanni Giolitti and Liberal Italy from the Challenge of Mass Politics to the Rise of Fascism, 1882–1922.
De Grand, Alexander (1989). Italian Fascism: Its Origins and Development.
Encyclopædia Britannica (12th ed. 1922) comprises the 11th edition plus three new volumes 30-31-32 that cover events 1911–1922 with very thorough coverage of the war as well as every country and colony. Included also in 13th edition (1926) partly online
Toniolo, Gianni, ed (2013). The Oxford Handbook of the Italian Economy since Unification. Oxford University Press.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза)online review; another online review
Williams, Isobel (2013). Allies and Italians under Occupation: Sicily and Southern Italy, 1943–45. Palgrave Macmillan.. xiv + 308 pp. online review
Zamagni, Vera (1993). The Economic History of Italy, 1860–1990. ISBN0-19-828773-9. .
Boardman, Jonathan (2012). Umbria: A Cultural History. Signal Books.. Charts a complex history of literature, religion, art, migration, and industry.
Dipper, Christof (2015). „Italian Contemporary Historiography. A Snapshot”. Vierteljahrshefte für Zeitgeschichte. 63 (3): 351. S2CID147390477. doi:10.1515/vfzg-2015-0021.
Ferrari, Paolo (2015). „The memory and historiography of the First World War in Italy”. Comillas Journal of International Relations. 2 (2): 117—126. doi:10.14422/cir.i02.y2015.009.
Foot, John. Italy's Divided Memory (Palgrave Macmillan; 262 pages; 2010). Describes regional, political, and other divisions in Italian public memory of history.
Musi, Aurelio (2013). „Modern Italy in French, English and American historiography”. Nuova Rivista Storica. 97 (3): 909—952.
Pasquino, Gianfranco (2009). „Political History in Italy,”. Journal of Policy History. 21 (3): 282—97., on 20th century historians; covers Italian politics after World War II, and works of Silvio Lanaro, Aurelio Lepre, and Nicola Tranfaglia. Also discusses rise of the Italian Communist party, the role of the Christian Democrats in Italian society, and the development of the Italian parliamentary Republic. summary
Rao, Anna Maria. "Napoleonic Italy: Old and New Trends in Historiography." in Ute Planert, ed., Napoleon's Empire (Palgrave Macmillan UK, 2016). pp. 84–97.