Исхемијска кардиомиопатија је обољење у чијој основи је функционална слабост срчаног мишића која настаје као последицом губитка или оштећења срчаног ткива (више од 20%), услед акутне или хроничне исхемије. У развијеним земљама света исхемијска кардиомиопатија је узрок две трећине до три четвртине случајева дилатативне кардиомиопатије.[3]
У основи поремећаја је коронарна болест су:
хроничне срчане инсуфицијенција која је у 70% случајева главни узрок развоја котронарне болести,
Услед сужавања коронарних артерија, исхемијска кардиомиопатија доводи до недовољним протоком крви, а самим тим и смањено допремање кисеоникa до мишићног слоја срца — што заузврат узрокује хипоксију, и смрт ћелије. То може проузроковати различите нивое повреда ткива и утицати на функцију великих и средњих артерија великог крвотока.[5][6][7]
Клиничке карактеристике
Исхемијска кардиомиопатија (као синдром), клинички се карактерише:[4]
променама на ехокардиографији у смислу глобално поремећене систолне функције са смањеном ејекционом фракцијом (скраћено ЕФ) и подручјима поремећене контрактилности и
Примарно лечење исхемијске кардиомиопатије заснива се на примени блокада ренин-ангиотензин-алдостерон система, која укључује примену: АЦЕ инхибитора,
блокатора ангиотензинских рецептора, спиронолактона и алдостеронских антагониста код болесника са нивоом креатинина < 2.5 мгдЛ и калијумом < 5.0 mmол/L.[8]
Бета блокаторе треба применити, ако нису нису контраиндиковани, код свих болесника са ЕФ < 40%, уз постепено повећаваје дозе. Потребно је да пацијенти буду претходно клинички стабилни.
Фуросемид и тиазидни диуретици су индиковани код болесника са симптомима и знацима конгестије.
Амјодарон је лек избора у лечењу симптоматских суправентрикуларних и вентрикуларних аритмија у исхемијским кардиомиопатијама, уз претходно кориговање могућих преципитирајућеих узрока аритмија и примене оптималне дозе бета блокера, АЦЕ инхибитора блокатора ангиотензинских рецептора и антагониста алдостерона.
Орална антикоагулантна терапија је индикована код болесника са атријалном фибрилацијом, или флатером, или документованим тромбом у левој комори.
Код болесника са симптоматском исхемијском кардиомиопатијом статини смањују број хоспитализација.
Хируршка реваскуларизација миокарда
Бројне ретроспективне студије или регистри указују да хируршка реваскуларизација миокарда продужава преживљавање код болесника са исхемијском кардиомиопатијом.[9]
Одлуку о примени хируршке интервенције или прекутане коронарне интервенције лекар доноси на основу:
спроведене евалуације коморбидитета,
процедуралног ризика,
коронарне анатомије,
постојања живог миокарда у региону реваскуларизације,
Могућност регенерације миокарда имплантацијом матичних ћелија, које очекивано треба да доведу до поправљања функције леве коморе, новија је могућност за болесника и за лекаре.
Ова врста терапије која је тренутно у фази клиничког испитивања, како би што пре постала део рутинске клиничке терапије
Примарна и секундарна превенција
Примарна превенција
Кардиовертер дефибрилатори (ИЦД) у примарној превенцији су индиковани за смањење смртности код болесника са смањеном функцијом леве коморе због претходног инфаркта миокарда (најмање 40 дана), ЕФ<35%, НYХА класа II или III, на оптималној медикаментној терапији и чије је очекивано преживљавање > 1 годину дана.[10]
Секундарна превенција
У секундарној превенцији к ардиовертер дефибрилатори (ИЦД) је индикован код болесника који су преживели вентрикуларну фибрилацију и са документованом хемодинамски нестабилном вентикуларном тахикардијом, са синкопом и без ње.
Прогноза
Исхемијска кардиомиопатија има лошију прогнозу, у поређењу са стабилном ангином пекторис без дисфункције леве срчане коморе, као и у односу на неисхемијску форму дилатативне кардиомиопатије. Разлог томе је повећани ризик од:
^Vasiljević Z. Akutni koronarni sindrom: patofiziološki mehanizam, klasifikacija i klinički oblici: Acta Clinica 2006;6(1):29-36
^Dickstein K, Cohen-Solal A, Filippatos G. et al. ESC Guidelines for the diagnosis and treatment of acute and chronic heart failure 2008. The Task Force for the diagnosis and treatment of acute and chronic herat failure 2008 of the Eureopean Society of Cardiology. Developed in collaboration with the Heart Failure Association of the ESC (HFA) and endorsed by the European Society of Intensive Care Medicine (ESICM). Eur Heart J 2008; 29: 2388- 442
^Yatteau, Ronald F.; Peter, Robert H.; Behar, Victor S.; Bartel, Alan G.; Rosati, Robert A.; Kong, Yihong (1974). „Ischemic cardiomyopathy: The myopathy of coronary artery disease”. The American Journal of Cardiology. 34 (5): 520—525. ISSN0002-9149. PMID4278154. doi:10.1016/0002-9149(74)90121-0.
^O’Connor, Christopher M; Velazquez, Eric J; Gardner, Laura H; Smith, Peter K; Newman, Mark F; Landolfo, Kevin P; Lee, Kerry L; Califf, Robert M; Jones, Robert H (2002). „Comparison of coronary artery bypass grafting versus medical therapy on long-term outcome in patients with ischemic cardiomyopathy (a 25-year experience from the Duke Cardiovascular Disease Databank)”. The American Journal of Cardiology. 90 (2): 101—107. ISSN0002-9149. PMID12106836. doi:10.1016/S0002-9149(02)02429-3.
^Elefteriades, John A; Morales, David L.S; Gradel, Christophe; Tollis, George; Levi, Evelyn; Zaret, Barry L (1997). „Results of Coronary Artery Bypass Grafting by a Single Surgeon Patients With Left Ventricular Ejection Fractions ≤30%”. The American Journal of Cardiology. 79 (12): 1573—1578. ISSN0002-9149. PMID9202343. doi:10.1016/S0002-9149(97)00201-4.
Likoff, Jessup Mariell, Chandler Sheryl L., Kay Harold R. (1987). „Clinical determinants of mortality in chronic congestive heart failure secondary to idiopathic dilated or to ischemic cardiomyopathy”. The American Journal of Cardiology. 59 (6): 634—638. PMID3825904. doi:10.1016/0002-9149(87)91183-0.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
Carmeliet Peter; et al. (1999). „Impaired myocardial angiogenesis and ischemic cardiomyopathy in mice lacking the vascular endothelial growth factor isoforms VEGF164 and VEGF188”. Nature Medicine. 5 (5): 495—502. PMID10229225. doi:10.1038/8379.
Menasché Philippe; et al. (2008). „The myoblast autologous grafting in ischemic cardiomyopathy (MAGIC) trial first randomized Placebo-controlled study of myoblast transplantation”. Circulation. 117 (9): 1189—1200. PMID18285565. doi:10.1161/circulationaha.107.734103.
_1.png)
