Зеленаши су били припадници политичког покрета који се по завршетку Првог светског рата (1918) залагао за очување државности Краљевине Црне Горе. Прваци зеленашког покрета, који су се у етничком смислу сматрали Србима и користили српску тробојку као свој симбол, у начелу се нису противили идеји о ширем народном и државном уједињењу, али се нису слагали са начином на који је оно извршено у јесен 1918. године. Заступали су идеју о условном (конфедералном) уједињењу и били су спремни да се сагласе са учешћем Црне Горе у стварању шире државне заједнице, у којој би Црна Гора задржала основне елементе државности, сопствену династију и пуну самосталност у вођењу своје унутрашње политике.^[1]

Назив су добили по зеленој боји предизборног летка на коме су била имена кандидата повјереника за избор посланика Подгоричке скупштине. Касније су се сјединили са Црногорском федералистичком странком. Присталице су им били сељаштво, бивши државни чиновници, интелектуалци блиски двору, официри итд. Организатори су Божићне побуне. Сматра се да су зеленаши бројали од 1.500 до 3.000 људи.

Политички програм им се темељио на првом прогласу краља Николе од 1. јула и на другом прогласу од 7/20. октобра 1918. године. Прогласима је захтијевана конфедерација и равноправност свих. По етничкој припадности су били и сматрали су се Србима.^[2]

У вријеме избора повјереника и посланика трпјели су разна омаловажавања, а и долазило је до сукоба (у Никшићу 7. новембра 1918. године). Цетињски зеленаши упућују Протест Подгоричкој скупштини (21. новембар 1918. године). По повратку интернираца видно се појачавају активности зеленаша. У јеку Божићне побуне, упућују Захтјев потписан од стране Крста Поповића, а на руке генерала Венела. У захтјевима се између осталог тражи:

• Ми смо сви сложни да Црна Гора уђе пуноправна са осталијем покрајинама у једну велику Југословенску државу без икаквих унутрашњих политичких граница - облик владавине остављамо да пуноважно ријеши редовно изабрана скупштина свијех Југословена (конституанта) чему ћемо се срдачно покорити.
• Ми тражимо претходно, да један народни суд пронађе кривце за све догађаје, који су бацили љагу на нашему оружју и да тек онда чиста и ведра чела приступимо овој великој Југословенској заједници, којој су наши преци најстарији и највјернији заточници били.
• Тражимо анулирање скупштинске одлуке у Подгорици, и нове слободне изборе за Црну Гору, чији ће изасланици ријешити пуноважно све наше садање домаће спорове и послове, те привремен представљати Црну Гору унутра и изван.

Међу зеленашима је било и заговорника за повратак краља Николе и да Црна Гора поново буде независна.

У затвору Јусовача, прије угушења Божићне побуне било је затворено око 120 зеленашких првака. По пропалој побуни дио зеленаша се прикључује црногорској војсци у Италији, дио влади у егзилу, а дио је отишао у комите.

Након неуспјеха у побуни, Зеленаши су се или предали, или отишли кућама, или подијелили на:

• Комитске групе од по 20 до 30 људи, укупно од 800 до 1.000 бораца, које су постојале до 1924. године, али је најжешће четовање било крајем 1919. и почетком 1920. године.
• Црногорску војску у егзилу, војска у Краљевини Италији под италијанском командом, нешто више од 1.500 људи, за убацивање и терористичке нападе преко Јадранског мора, која је распуштена 1921. године, послије потписивања Рапалског споразума између Краљевине СХС и Краљевине Италије.

У годинама после смиривања побуне присталице зеленаша се окупљају око Црногорске федералистичке странке која на парламентарним изборима 1923, 1925 и 1927 пролази прилично лоше, што указује да ипак нису уживали велико поверење бирачког тела како се то данас тврди у круговима који негирају српство Црне Горе.

Након италијанског запоседања суседне Албаније (1939), међу зеленашима су оживеле замисли о обнови државности Црне горе уз ослонац на Италију.^[3] Током Априлског рата, италијанске трупе су извршиле продор из правца Скадра и до 17. априла 1941. године су успеле да окупирају највећи део Црне Горе,^[4] укључујући и Цетиње, административни центар Зетске бановине. Део политичких првака из редова зеленаша дочекао је италијанску окупацију као ослобођење. Ради преузимања земаљске управе из руку дотадашњих југословенских власти, група зеленашких првака на челу са Јовом Поповићем и Душаном Вучинићем формирала је Привремени управни одбор који је на Цетињу преузео банску администрацију од дотадашњег бана Блажа Ђукановића.^[5] Стављањем у службу италијанског окупатора, отпочела је колаборација зеленашких првака, међу којима се посебно истакао Секула Дрљевић, који се након неуспеха у Црној Гори ставио у службу усташког режима у НДХ.^[6]