Ембраер (енгл.Embraer, пун назив на порт.Empresa Brasileira de Aeronáutica S.A.) је компанија за производњу авиона из Бразила. Бразилска влада је основана компанију 1969. године, а она је приватизована 1994. Компанија производи комерцијалне, војне, корпорацијске и пољопривредне авионе. Ембраер је један од три највећа бразилска извозника (од 1999. до 2001. и највећи). Међу произвођачима авиона, Ембраер је четврти по бројности радне снаге (иза Боинга, Ербаса и Бомбардијеа) и трећи по годишњим испорукама путничких авиона (иза Боинга и Ербаса).[5]
Седиште компаније је у Сао Жозе дош Кампошу у савезној држави Сао Паоло, где се налазе и главни производни капацитети, као и инжењерско и дизајн средиште. Ембраер има и производну халу у Гавиао Пеишоту (Сао Пауло), где се израђују важне компоненте и спроводе пробни летови. Писта овог погона је најдужа у Латинској Америци. Ембраер такође има и комерцијална и средишта за одржавање у Сједињеним Државама, као и комерцијалне испоставе у Француској, Сингапуру и Кини.
Дана 30. септембра 2005, Ембраер је имао 17.046 запослених, укључујући и запослене у недавној преузетој ОГМА у Португалији, и чврсте наруџбе у износу од 9,9 милијарди америчких долара.
Дана 3. маја 2005. компанија је објавила планове да уведе два нова модела авиона, Феном 100 и 300, на тржиште пословне авијације, који ће употпуњавати понуду авиона Легаси 600 средње величине у лаганом и супер-лаганом тржишном одељку. 2. маја 2006. најавили су и планове за комерцијализацију пословне верзије авиона Е-190, названог Лајниџ 1000, са првим испорукама средином 2008.
Ембраер је јавна компанија чијим деоницама се тргује на главној бразилској берзи Бовеспа под симболом EMBR3[6], као и на Њујоршкој деоничкој берзи на којој се котирају кроз америчке депозитарне потврде под симболом ERJ[7]. Приход компаније у 2005. години био је 3,68 милијарде америчких долара; председник и главни извршни директор је Маурисио Ботељо.
Бразилска влада је допринела раном расту Ембраера тако што је обезбедила уговоре о производњи.[11] Компанија је продавала искључиво на домаћем тржишту до 1975. године.
Године 1974, компанија је почела да производи лаке авионе Пајпер по лиценци.[14] Пајпер је прво саставио комплете за склапање у својој фабрици у САД за Ембраер да их састави и пласира на тржиште у Бразилу и Латинској Америци. До 1978. године већина делова и компоненти је набављена локално.[14] Између 1974. и 2000. године, Ембраер је произвео скоро 2.500 Пајпера по лиценци.[14]
Ембраер је продат приватним инвеститорима 7. децембра 1994.[9][16] што му је помогло да избегне надолазећи банкрот.[8] Бразилска влада је задржала интерес кроз поседовање златних акција, које јој омогућавају право вета.[13]
Проширење линије производа: војне, регионалне и извршне
Средином 1990-их, компанија је наставила са линијом производа фокусираном на мале комерцијалне авионе у односу на војне авионе који су раније чинили већину њене производње.[8] Убрзо се проширила на производњу већих регионалних авиона у распону од 70–110 седишта и мањих пословних авиона.[13]
До маја 2019. године, Ембраер је разматрао развој нове породице турбоелисних регионалних авиона у распону од 50–70 седишта, употпуњавајући Е-Јет Е2, како би ослободио инжењерске ресурсе.[17][18] Он се такмичио са старијим ATR и Dash 8 дизајном за летове од 1,5 до 2 сата преко 500—700 nmi (930—1.300 km).[19] У августу 2021. Ембраер је објавио нову конфигурацију са тишим моторима постављеним на крми за авион од 70-90 седишта, са Е-Јет попречним пресеком, са циљем лансирања 2022. и уласка у сервис 2027/2028.[20]
Пословни џетови
На сајму у Фарнбороу 2000. Ембраер је лансирао Легаси 600, варијанту пословног авионаЕмбраер регионални џет. Године 2002, створена је посебна подружница, Ембраер пословни џетови, пошто је Легаси уведен у употребу. Године 2005, Феном 100 је први пут замишљен као ваздушни такси сличан Еклипси 500, који се такмичи са Цесном и Хокер Бичкрафтом. Представљен је 2008. године и основа је већег Фенома 300. Летелице Легаси 450 и Легаси 500 средње величине су заједнички развијене као нови дизајни, док је Лајниџ 1000 ВИП верзија Е190. У 2016, Ембраер је испоручио свој 1.000-ти пословни млазњак и имао тржишни удео од 17% по запремини, иако му је недостајао велики кабински млазњак ултра дугог домета.[21] У октобру 2018. Ембраер је најавио два нова пословна авиона — Притор 500 у категорији кабина средње величине — и Притор 600 у категорији супер средње величине.[22]
Војни транспорт
Ембраер је 19. априла 2007. објавио да разматра производњу двомлазног војног транспорта. Радови су почели у мају 2009. уз финансирање Бразилских ваздухопловних снага.[23]Корејос, бразилска поштанска служба, показала је интересовање за куповину овог авиона.[24][25] Користећи већи део технологије развијене за Ембраер 190, Ц-390 би носио до 23 тоне терета[26] и имао би за циљ да замени теретне авионе из доба Хладног рата.[27]
Док чврсте поруџбине за транспортер КЦ-390 који тек требало да се произведе у јесен 2010. године још нису биле дате,[23] Аргентина је затражила шест примерака, а неколико других јужноамеричких земаља је такође изразило интересовање.[28][29]
Дана 5. јула 2018, најављено је заједничко улагање са Боингом у којем ће Боинг бити власник 80% Ембраеровог одељења за комерцијалну авијацију.[30] Ово је виђено као реакција на Ербасово стицање већине у конкурентској серији Бомбардиер ЦС 16. октобра 2017. године.[31] Према плану за 2018. Ембраер би задржао свој извршни и одбрамбени бизнис.[32]
Боинг је 23. маја 2019. објавио да ће резултујућа дивизија бити позната као Боинг Бразил – Комершал, избацивши име Ембраер, али још није одлучио да ли ће авиони бити преименовани у Боинг моделе.[33] Боинг (49%) и Ембраер (51%) најавили су 18. новембра 2019. заједничко предузеће за промоцију и развој нових тржишта за тактички транспортни авион Ц-390 Миленијум, под називом Боинг Ембраер – Дифенс, који ће радити након приспећа регулаторних одобрења и уговорних услови.[34]
^Eckhouse, John (12. 1. 1991), „Brazil on Road Peddling State-Owned Enterprises”, The San Francisco Chronicle (final изд.), San Francisco, CA, US, стр. B.1CS1 одржавање: Формат датума (веза).
^Anuatti-Neto, Francisco; Barossi-Filho, Milton; Carvalho, Antonio Gledson de; Macedo, Roberto (јун 2005). „Os efeitos da privatização sobre o desempenho econômico e financeiro das empresas privatizadas” [The effects of privatization on the economic and financial performance of privatized companies]. Revista Brasileira de Economia (на језику: португалски). 59 (2). doi:10.1590/S0034-71402005000200001.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
