Дубница је насељено место града Врања у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 819 становника (према попису из 1991. било је 860 становника). Налази се пет километара југозападно од Врања и највеће је село у Врањској котлини. По усменој традицији, Дубница је добила име по дубовима-дубицама (храст). У турским пописним књигама из 16. века, је позната као Домница.
Ово село је збијеног типа, на левој и десној обали Дубничке реке, која је настала спајањем Свето-илијског потока (извире под врхом Св. Илија) и Манастирског старог сеоског потока, познатог као „Рекиче“.
Село Дубница налази се са обеју страна Дубничке Реке, која постаје од два потока; Старо-селског са извориштем у Карпини испод цркве Св.Петра и Свето-илијског са извориштем под врхом Св. Илија честелински, на коме је црква Св. Илија. Одмах испод става та два потока настају куће села Дубница. Куће су на странама речне долине и у равници поред реке, а има их и у риду изван долине. Највише је кућа у равници поред реке, јер им је ту већи део земље за обрађивање а ту су се населили у њихови преци, кад су дошли из старог села Дубнице на данашње место.
Тип села
И поред тога што су куће у овом селу збијене, ипак се оно дели на мале, које се зову: Ђокинска, Шорејска, Дромсанска, Ољачанска, Лисичарска, Митровска, Јовинска, Коларска, Живковска, Крпејска, Веђанска, Овчарска или Ус и Глобинска Мала. Осим Овчарске Мале, која је на пола сата хода од села удаљена и Глобинске, која је у другој долини, одмах до села, све остале мале су једна до друге; раздваја их плот, река или сеоски пут. [1]
Демографија
У насељу Дубница живи 640 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,7 година (38,8 код мушкараца и 40,7 код жена). У насељу има 210 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,90. Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
Историја
Нема тачних сазнања када је Дубница основана. Археолошким истраживањима пронађени су материјални остаци из римског периода и српског средњовековља. Први писани подаци потичу из доба кнеза Лазара. У својој повељи, из 1381. године, кнез Лазар Дубницу поклања манастиру Раваници. У књигама Дубровчанина Михаила Лукаревића из 1436-1441. године се, такође помиње Дубница, као и браћа Мартин и Брајко Хиндић из Дубнице.
На основу писаних и сакралних доказа, Дубница се може сматрати једним од најстаријих насеља на овом простору. У почетку насеље је било смештено у вишим деловима са манастиром Светог Петра и црквама Богородице и Светог Илије у централном делу. По старости манастира Св. Петра се може приближно одредити старост села. Наиме, Св. Петар се спомиње у Ћустендилском дефтеру из 1576-1577. године. Ово првобитно насеље је данас познато као Стара Дубница. Први помен Старе Дубнице потиче из катастарских пописа током 1519. године.
Као и сва насеља тог доба, ни Дубница није одолела тешким епидемијама болести куге (чуме), колере. Била је захваћена и двема сеобама Срба под Чарнојевићима (1690. и 1740. године). Упркос томе она је опстала и дан-данас живи.
Крајем 18. и 19. века Дубницу насељава српско становништво из Пчиње, Пољанице, Македоније и са Косова. Тада је, највероватније дошло до асимилације староседелаца, јер постоји континуитет у насељавању али нема старих родова. Родови који се сматрају оснивачима Дубнице су: Коларци, Јовинци, Спасинци, Ђокинци, Живковци, Митровци и Веђанци, а доселили су се на овом простору крајем 18. и почетком 19. века. Током овог периода земљиште данашње Дубнице је припадало Османлијама. По њиховом одласку настаје продаја овог земљишта које откупљују родови оснивачи. Због удаљености овог земљишта, али и социјалних потреба, становништво се спушта километар ниже од старе и формира нову, данашњу Дубницу.
.svg)
