Декларација о заштити жена и деце у кризним ситуацијама и оружаним сукобима су усвојиле Уједињене нације 1974. године и ступила је на снагу исте године. Предложио га је Економски и социјални савет Организације уједињених нација зато што су жене и деца често жртве ратова, грађанских немира и других ванредних ситуација због којих трпе „нељудска дела и последично озбиљну штету”.[1]
Садржај
У Декларацији о заштити жена и деце у кризним ситуацијама и оружаним сукобима се наводи да жене и деца трпе виктимизацију током оружаног сукоба због „супресије, агресије, колонијализма, расизма и страног потчињавања”. Декларација изричито забрањује нападе и бомбардовање цивилног становништва (први члан) и употребу хемијског и биолошког оружја на цивилно становништво (други члан). Трећи члан захтева од држава да се придржавају Женевског протокола из 1925. и Женевске конвенције из 1949. године. Декларација такође захтева од земаља да предузму мере за окончање „прогона, тортуре, казнених мера, понижавајућег поступања и насиља”, посебно када су усмерени на жене и децу, као и да признају „затвор, мучење, стрељање, масовна хапшења, колективно кажњавање, уништавање станова и принудна исељења” као кривична дела.[2] Садржи и одређена права као што су приступ храни, склоништу и медицинској нези која треба да буду обезбеђена женама и деци затеченим у ванредним ситуацијама.[3] Декларација о заштити жена и деце у кризним ситуацијама и оружаним сукобима обавезује органе међународног права као што су Универзална декларација о људским правима, Међународни пакт о грађанским и политичким правима, Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима и Конвенција о правима детета.[4]
Види још
Референце
