Тема или стил (или обоје) овог чланка или једног његовог дела нису енциклопедијски. Молимо вас да погледате шта Википедија није и покушате да овај чланак приближите енциклопедијским критеријумима. Такође вас молимо да оставите објашњење својих измена на страници за разговор овог чланка.
Дама без блама је лиценцирана емисија рађена према немачкој верзији Ladykracher са Анке Енгелке у главној улози. Преводи за српску верзију су буквални, али прилагођени и локализовани српском поднебљу[1].
Опис
Прва сезона Даме без блама садржи 12 епизода које су емитоване од 12.3. до 28.5.2013. на Првој српској телевизији. Епизоде су трајале у просеку око 25 минута. Епизода која је трајала нешто дуже од уобичајених била је новогодишња епизода емитована 31.12.2012. која је и послужила као најава за серију.
Дама без блама има 100 лица. Свака епизода има уводни део који служи као најава за скечеве и завршни део у ком Милена резимира тему епизоде. Скечеви се састоје из дијалошких и монолошких ситуацијама. Она представља стереотипне фигуре данашњице попут оних који припадају вишим слојевима као што су богата удовица, дете богатих родитеља, каријеристкиња али и попут обичних људи средњег слоја као што су нпр. приглупа плавуша, уседелица, домаћица, касирка у супермаркету. Хумористичким наступом исмевају се и критикује просечност, униформисаност, свакодневни брзи живот, општи љубавни проблеми.
Критика
Скеч-шоу Дама без блама је форма која је недовољно заступљена на нашим телевизијским екранима. Ова форма не само да је вратила стенд ап комедију, већ је у први план ставила жену комичара. Милена Васић је отелотворила мноштво различитих ликова и побрала најпозитивније критике за своја глумачка умећа и комичарске вештине[2][3][4][5].
Негативне критике углавном су везане за то што што су текстови углавном преводи немачких скечева које је писала немачка комичарка Анке Енгелке, а не дело руку српских сценариста. Као адут наводи се несродност немачког и српског језика као и култура двеју земаља[6], па се јавља бојазан да се тако намеће туђа култура, а да се тако губи српска веродостојност и изворност. Скечеви су, међутим, прилагођени српском менталитету а сав хумор окарактерисан је као универзалан хумор, те да је зато и прихваћен од стране српске публике[1][5].
