PROFILPELAJAR.COM

Готски рат
Време	535. н. е. до 552. н. е.
Место	Италија и Далмација
Узрок	пад Западног Римског Царства
Исход	Победа Источног Римског Царства
Територијалне; промене	Апенинско полуострво, Сицилија и Далмација припали Источном Римском Царству.
Сукобљене стране
Источно Римско Царство	Остроготи; Франци
Команданти и вође
Јустинијан I,; Велизар,; Мунд †,; Нарзес и; Герман	Теодад,; Витигес,; Илдибад,; Тотила † и; Теја †

Готски рат (535—552) је трајао скоро 17 година и настао је као резултат одлуке Јустинијана да поврати провинције у Италији које су припадале Римском царству док их нису преузели Одоакар и онда Теодорик Велики.

Први поход

Јустинијан I је као повод за рат узео убиство Амаласунте 535. године, наследнице Теодорика Великог.^[1] Амаласунта је била склопила пакт са Јустинијаном који је омогућавао царској војсци под вођством Велизара да користи Сицилију као базу за поход против Вандала у Африци.^[2]^[3]

Велизар, као најуспешнији царски генерал, предводио је напад на Остроготе.

Велизар је одмах заузео Сицилију, прешао у Италију и до новембра заузео Напуљ, а Рим до децембра 536. Из Рима је побегао готски краљ Витигес.

Следеће године Велизар је успешно одолевао опсади Рима од стране Гота (од јануара 537. до марта 538), притом понекад водећи и мање битке ван Рима. Кад је добио појачање из Константинопоља прешао је у офанзиву. Ослобођен је Римини, а доо Велизареве војске под вођством Мундалијаса дошао је до Медиоланума (Милана).

Следеће године (540) у рат су ушли и Франци и заузели Милано. Велизар је заузео престоницу остроготског краљевства Равену и заробио готског краља Витигеса. Готи су понудили Велизару да он буде западни цар, али је овај то одбио. Та готска понуда је вероватно изазвала сумњу код Јустинијана, па је одлучио Велизара пошаље да ратује у Персији и Сирији.

Други поход

Године 541. Остроготи су убили једног свог вођу који је почео преговоре са царством. Одмах су изабрали Тотилу за новог вођу. Тотила је започео силовиту и успешну кампању против Византинаца, заузимајући целу северну Италију и чак успевајући да заузме Рим после дуге друге опсаде. Велизар се вратио у Италију 544. Успео је да спаси Рим, али његов поход је овог пута био неуспешан, због проблема у опскрби и додатним појачањима, које Јустинијан I није слао. Неки историчари сматрају да је био љубоморан. Јустинијан је 548. године сменио Велизара и поставио Нарзеса за команданта. Нарзес је успешно завршио други поход.

Трећа кампања

Рим је опет био под опсадом. Тотила га је заузео и понудио мир Јустинијану, али је био одбијен. Вођа новог похода је био Јустинијанов брат од тетке Герман, који је иначе био ожењен Маласвинтом, Амаласвинтином кћерком. Герман је умро 551, па је Нарзес преузео команду и напао Тотилу. У бици код Тагине Нарзес је победио и убио Тотилу. Готи у Риму су се предали, а у коначној бици на Везуву у октобру 553. Нарзес је победио и последње остатке готске армије у Италији.

Последице готског рата

Победа у готском рату за Византију је била Пирова победа,^[4] јер су истрошени ресурси, који су могли бити употребљени другде, где је претила већа опасност. На истоку су пагански Словени и Кутригури харали и пустошили византијске провинције јужно од Дунава од 517. Век касније Далмација, Македонија, Тракија и већи део Грчке су изгубљени у корист Словена и Авара.^[5] Неки новији историчари заузели су другачији поглед на Јустинијанове западњачке походе. Ворен Тредголд је већу кривицу за рањивост Царства у касном 6. веку окривио на Јустинијаску кугу 540–541,^[6]^[7]^[8] за коју се процењује да је усмртила до четвртине становништва на врхунацу Готског рата, одузимајући Царству људство и приходе од пореза потребних да би се кампања брже завршила. Ниједан владар, ма колико био мудар, није могао да предвиди кугу, тврди он, која би била погубна за царство и Италију, без обзира на покушај поновног освајања Италије. Међутим, као резултат сталних напада на Рим током рата, смртност коју није изазвала куга наставила је да расте.

У Италији, рат је имао разарајући ефекат по градове. Велики градови као Рим су дуго били скоро напуштени како је земља пала у дуги период назадовања. Осиромашена Италија није сама могла да издржава византијску администрацију и војску, него је само постала терет. Економско разарање је било толико велико да је било потребно неколико векова за опоравак. Само 3 године након Јустинијанове смрти, велики део Италије пао је у руке Лангобарда. Византији је остао само Равенски егзархат (делови територије од централне Италије до Тиренског мора и јужно до Напуља) и јужна Италија. Јустинијан I је успео да освоји територије у јужној Шпанији, али и то су Визиготи повратили до 620. године. После Готских ратова царство више није предузимало тако скупе и амбициозне подухвате на Западу, а Равенски Егзархат Лангобарди заузимају 751. године. Јужна Италија је остала под Византијом до 11. века.^[9]

Одлучујући резултат је био да је Италија – коју су Римљани у раним вековима своје експанзије ујединили у једну политичку јединицу и која је остала таква током Римског царства, а такође и под Готима – била разбијена, при чему су државе наследнице често улазиле у међусобне ратове, све до уједињења Италије у 19. веку.^[10]

Широко распрострањено уништење Италије у рату, оштре готске и византијске репресалије над присталицама њихових противника, и велики византијски порези навели су италијанско становништво да промени оданост: уместо лојалности царству, њихови идентитети су све више били везани за религију, породицу и град.^[11]

Референце

^ Bury (1923), Vol. II, Ch. XVIII, pp. 159–165
^ Bury (1923), Vol. II, Ch. XVIII, p. 164
^ Procopius, De Bello Gothico I.V.1
^ Plutarch. „The Life of Pyrrhus”. Parallel Lives. IX (1920 изд.). Loeb Classical Library. стр. 21.8. Приступљено 26. 1. 2017.
^ Vlasto, стр. 155–226
^ Stathakopoulos, Dionysios (2018), „Plague, Justinianic (Early Medieval Pandemic)”, The Oxford Dictionary of Late Antiquity (на језику: енглески), Oxford University Press, ISBN 978-0-19-866277-8, doi:10.1093/acref/9780198662778.001.0001, Приступљено 2020-05-16
^ Arrizabalaga, Jon (2010), Bjork, Robert E., ур., „plague and epidemics”, The Oxford Dictionary of the Middle Ages (на језику: енглески), Oxford University Press, ISBN 978-0-19-866262-4, doi:10.1093/acref/9780198662624.001.0001, Приступљено 2020-05-16
^ Floor, Willem (2018). Studies in the History of Medicine in Iran. Costa Mesa, California: Mazda Publishers. стр. 3. ISBN 978-1933823942. „The Justinian plague (bubonic plague) also attacked the Sasanian lands.”
^ Norwich, стр. 265
^ „risorgimento”. 3. 6. 2002. Архивирано из оригинала 3. 6. 2002. г. Приступљено 9. 6. 2018.
^ Patrick Amory (2003). People and Identity in Ostrogothic Italy, 489-554. Cambridge University Press. стр. 175—176. ISBN 9780521526357.

Литература

Зечевић, Нада (2002). Византија и Готи на Балкану у IV и V веку. Београд: Византолошки институт САНУ.
Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
Procopius, De Bello Gothico, Volumes I–IV
Jordanes, De origine actibusque Getarum ("The Origin and Deeds of the Goths"), translated by Charles C. Mierow.
Cassiodorus, Variae epistolae ("Letters"), at the Project Gutenberg
Fauber, Lawrence H. (1991). Hammer of the Goths: The Life and Times of Narses the Eunuch. New York: St. Martin’s Press. ISBN 978-0312041267.
Gibbon, Edward, History of the Decline and Fall of the Roman Empire Vol. IV, Chapters 41 & 43 (2012) Radford, VA : Wilder Pub. OCLC 856929460
Hughes, Ian (2009). Belisarius:The Last Roman General. Yardley, PA: Westholme Publishing, LLC. ISBN 978-1-59416-528-3.
Jacobsen, Torsten Cumberland (2009). The Gothic War. Yardley: Westholme. ISBN 9781594160844.
Norwich, John Julius (1988). Byzantium: The Early Centuries. London: Penguin. ISBN 978-0670802517.
Treadgold, Warren (1997). A History of the Byzantine State and Society. Stanford, CA: Stanford University Press. ISBN 9780804726306.
Vlasto (1970). The Entry of the Slavs Into Christendom: An Introduction to the Medieval History of the Slavs. Cambridge: Cambridge University Press. OCLC 838383098.
Baumgartner, Frederic J. (2003). Behind Locked Doors: A History of the Papal Elections. ISBN 9780312294632.
Dale, Thomas E.A. (2004). Kleinhenz, Christopher, ур. Medieval Italy: an Encyclopedia. ISBN 9780415939317. Google books
Duffy, Eamon (1997). Saints & Sinners: A History of the Popes. ISBN 9780300091656.
Ekonomou, Andrew J. (2007). Byzantine Rome and the Greek Popes: Eastern Influences on Rome and the Papacy from Gregory the Great to Zacharias, A.D. 590–752. ISBN 9780739119778.
Kleinhenz, Christopher, ур. (2017). Medieval Italy: An Encyclopedia. Routledge Revivals. II: L–Z. Taylor & Francis. ISBN 9781351664431.
Lunt, William E. (1950). Papal Revenues in the Middle Ages. Columbia University Press.
Talbot Rice, David (1968). Byzantine Art (3rd изд.). Penguin Books.
Anonymus Valesianus, Excerpta, Pars II
Amory, Patrick (2003). People and Identity in Ostrogothic Italy, 489-554. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-52635-7.
Arnold, Jonathan J. (2014). Theoderic and the Roman Imperial Restoration. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-05440-0. doi:10.1017/cbo9781107294271.
Barnwell, P. S. (1992). Emperor, Prefects & Kings: The Roman West, 395-565. UNC Press. ISBN 978-0-8078-2071-1.
Burns, Thomas S. (1984). A History of the Ostrogoths. Boomington.
Bury, John Bagnell (1923). History of the Later Roman Empire Vols. I & II. Macmillan & Co., Ltd.
Cohen, Samuel (2016). „Religious Diversity”. Ур.: Jonathan J. Arnold; M. Shane Bjornlie; Kristina Sessa. A Companion to Ostrogothic Italy. Leiden, Boston: Brill Publishers. стр. 503—532. ISBN 978-9004-31376-7.
Gibbon, Edward. History of the Decline and Fall of the Roman Empire. IV. . Chapters 41 Архивирано на сајту Wayback Machine (20. јануар 2008) & 43 Архивирано на сајту Wayback Machine (20. јануар 2008)
Heather, Peter (1998). The Goths. Blackwell Publishing. ISBN 978-0-631-20932-4.
Wolfram, Herwig; Dunlap, Thomas (1997). The Roman Empire and its Germanic peoples. University of California Press. ISBN 978-0-520-08511-4.
Procopius of Caesarea. History of the Wars: The Vandalic War, Volumes I. & II. — преко Викизворника.
Browning, Robert (1992). The Byzantine Empire (Revised изд.). Washington, DC: The Catholic University of America Press. ISBN 0-8132-0754-1.
Bury, John Bagnell (1923). History of the Later Roman Empire: From the Death of Theodosius I to the Death of Justinian. London: MacMillan & Co. ISBN 0-486-20399-9.
Diehl, Charles (1896). L'Afrique Byzantine. Histoire de la Domination Byzantine en Afrique (533–709) (на језику: француски). Paris, France: Ernest Leroux.
Hughes, Ian (2009). Belisarius: The Last Roman General. Yardley, PA: Westholme Publishing, LLC. ISBN 978-1-59416-528-3.
Merrils, Andy; Miles, Richard (2010). The Vandals. Chichester, U.K.; Malden, MA: Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-405-16068-1.

Спољашње везе

Edward Gibbon, Decline and Fall of the Roman Empire (Chapter xli Архивирано на сајту Wayback Machine (20. јануар 2008))
Matteo Cioci, "Belisarius at bay : two battles of the Gothic War"

[1] Bury (1923), Vol. II, Ch. XVIII, pp. 159–165

[2] Bury (1923), Vol. II, Ch. XVIII, p. 164

[3] Procopius, De Bello Gothico I.V.1

[Plutarch-4] Plutarch. „The Life of Pyrrhus”. Parallel Lives. IX (1920 изд.). Loeb Classical Library. стр. 21.8. Приступљено 26. 1. 2017.

[5] Vlasto, стр. 155–226

[:0-6] Stathakopoulos, Dionysios (2018), „Plague, Justinianic (Early Medieval Pandemic)”, The Oxford Dictionary of Late Antiquity (на језику: енглески), Oxford University Press, ISBN 978-0-19-866277-8, doi:10.1093/acref/9780198662778.001.0001, Приступљено 2020-05-16

[:1-7] Arrizabalaga, Jon (2010), Bjork, Robert E., ур., „plague and epidemics”, The Oxford Dictionary of the Middle Ages (на језику: енглески), Oxford University Press, ISBN 978-0-19-866262-4, doi:10.1093/acref/9780198662624.001.0001, Приступљено 2020-05-16

[8] Floor, Willem (2018). Studies in the History of Medicine in Iran. Costa Mesa, California: Mazda Publishers. стр. 3. ISBN 978-1933823942. „The Justinian plague (bubonic plague) also attacked the Sasanian lands.”

[9] Norwich, стр. 265

[10] „risorgimento”. 3. 6. 2002. Архивирано из оригинала 3. 6. 2002. г. Приступљено 9. 6. 2018.

[11] Patrick Amory (2003). People and Identity in Ostrogothic Italy, 489-554. Cambridge University Press. стр. 175—176. ISBN 9780521526357.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]