Горње Дубраве се налазе око 18 км сјевероисточно од Огулина.
Историја
Усташки злочини у Другом светском рату
За вријеме недељног вашара (пазарни дан) у Огулину, 28. маја 1941. године ухапшено је око 40 највиђенијих грађана и сељака из Огулина и околине. Послије тога, крајем јуна, огулинска општина је преко добошара објавила да Срби убудуће могу слободно посјећивати вашаре. Међутим, кад су неки сељаци из Горњих Дубрава дошли у Огулин на вашар, усташе су их ухватиле и убиле.[1]
Девет дубравских мученика
Рано ујутро на Благовијести 1943. године у село су бануле усташе и наредиле становништву да се спреми за сељење у „бољу земљу“. Народ, уплашен и без заштите, покорио се наредби.
До подне око 250 људи, жена и дјеце, што самостално, што уз пратњу и претњу усташа, сабрало се на својим запрегама пуним робе, хране и алата на жељезничку станицу. Сва воловска и коњска запрега остала је на станици, а људи су утоварени у те вагоне (сточни вагони) и отпремљени у концентрациони логор Сисак.
Тај дан (7. априла 1943) усташе су звјерски убиле деветоро становника.[2]
Из куће Мирића заклани су Тоде Милетин и његова снаја (братова жена) Мара, родом из Карапанџића.
У Туторовићима (Ивковићима) усташе су сустигле бјегунце Николу и Смиљу са бебом.
„Николу свежу за шљиву, малог отргну од матере и пред њиховим очима, разбију дјетету, малом Ђурђу, главу о камен. Смиља, престрављена, није пустила од себе гласа за сином, ни кад су је клали, причао је Симо Јовићев, Штркљов, који је све то посматрао са стране, од своје куће. Николу, престрављеног оца и мужа, са собом усташе поведу. Успут ухвате и Нину пандура из Микашиновића, таста његова, који је ишао у Туторовиће да обиђе кћер Смиљу и њезину фамилију. Обадва неђе убију. Никад се не сазна за њихову стрв.“[3]
Седма жртва би Ђуко Барков, Милетин из Карапанџи. То би брат - стричевић оне несрећне Маре из Мирића. И Ђуко покуша побјећи, само више човјек кад пређе четрдесету не умаче двадесетогодишњацима! Ухватише Ђуку у страни ниже куће и тамо заклаше. И дјеца видјеше мртвог ћаћу.
Осмог гињеника, Рацу Ђуранова из Шкерића, убише из пушке више куће у Шкерићима. Не утече ни он, а имаде само 15 година.
Девета жртва, стари Илија Рацин из Јањана допао је тешких мука. Својим је бјекством намјерно привукао пажњу усташа и тако дао прилику сестри Павици да побјегне у Гојак са двоје унука.
„Опазише га усташе како бјежи и митраљеским рафалом му пресијеку обадвије ноге. Ухватише га рањена и довуку онако по снијегу као кладу, пред кућу. Видјеше разбојници да их старац превари, јер нема никог од укућана. Убацише га на воловска кола и тукоше га кундацима све до станице. Још у Дубравама, на жељезничкој станици, одрезаше старом Илији нос и уши. Народ се зграну. У вагону до Загреба му под нокте чавле забијаше, а у Загребу, на Боронгају, гдје се зауставише композиције затвореника, Илији извадише и очи.“[4]
Становништво
Према попису становништва из 2011. године, насеље Горње Дубраве је имало 90 становника.[5]
Напомена: 2001. године повећано за подручје насеља Јањани, Микашиновићи, Перићи, Вишњић Брдо и Вуцелићи која су престала постојати.
Извори
^Највећи злочини садашњице: патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945, Др. Драгослав Стрaњаковић, Горњи Милановац, Дечје новине (1991), стр. 191–192
^Бошко Перић: Усташки логор Сисак. Нови Сад, стp. 40–47
^Бошко Перић: Усташки логор Сисак. Нови Сад, стp. 41
^Бошко Перић: Усташки логор Сисак. Нови Сад, стp. 45–46
^„Попис 2011.”(PDF). Државни завод за статистику РХ. 2011. Архивирано из оригинала(PDF) 03. 03. 2016. г. Приступљено 25. 09. 2021.
Стрaњаковић, Драгослав (1991). Највећи злочини садашњице: патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945. Горњи Милановац: Дечје новине.
