Воз за развашљивање и вакцинацију била је композиција повезаних (специјално адаптираних и санитетским средствима опремљених) шинских вагона које је вукла локомотива, намењен за развашљивање (депедикулацију), дезинфекцију и вакцинацију рањеника и болесника оболелих у великој епидемији заразних болести, која је на простору Краљевине Србије владала у време ратних сукоба вођених у Великом рату 1914 и 1915. године. Био је то потпуно нови начин коришћена санитетског воза, у борби против епидемије заразних болести, дотада непримењивана ни у једној земљи и војсци на свету!

Захваљујући др Вилијаму Хантеру и Британској мисији у Србији настали су ови специјални возови, који су са осталим противепидемијским мерама дали веома брзо добре резултате. Већ априла 1915. године дошло је до значајног пада броја оболелих и смањења оболевања, у мају се региструју ретки случајеви обољења, а средином јуна 1915. године епидемија заразних болести у Србији је окончана. Била је то и најбрже заустављена епидемија у историји дотадашњих ратовања.

Пегавац и повратни тифус (праћени појавом великог броја белих вашију), а потом и трбушни тифус (изазван загађеном водом и храном) у условима непосредног контакта и нехигијене појавили су се у српској војсци октобра 1914. године, у облику епидемија, које су се све више шириле а централно жариште обољевања и умирања било је Ваљево.^[1] Овоме је погодовала чињеница да војници обеју зараћених страна у вишемесечним борбама нису могли посвећивати довољну пажњу хигијенским мерама исхране и смештаја, нити су благовремено добијали преобуку.

И поред бројних истраживања и до данас, влада неусаглашених мишљења, о пореклу епидемије пегавца и рекуренса у Србији 1914. и 1915. године, да ли је епидемије било у Србији или је она унета са непријатељским заробљеницима, при чему треба имати у виду:

Увидевши да се број болесника од све три врсте тифуса повећава свакодневно и великом брзином, српске власти су основале Државни одбор за сузбијање заразних болести. Сам рад Државног одбора се у почетку свео на тражење начина како да се епидемија заустави у самом почетку али безуспешно. Када је постало јасно да пегави тифус и друге болести угрожавају целу Краљевину Србију, српска влада се у фебруару 1915. године обратила за помоћ савезницима, пре свих Русији, Француској и Енглеској, и затражиле од посланстава у Паризу, Петрограду и Лондону да пошаљу 10 бактериолога и 20 епидемиолога са помоћним особљем.^[2]

Почетком марта у Србију је прво дошла енглеска медицинска мисија од 25 чланова, на челу са пуковником др Вилијамом Хантером, нешто касније и француска мисија са око 100 лекара, а после њих и америчка медицинска мисија.

О свом првом дневном путовању возом кроз Србију, од Ниша до Крагујевца, др Хантер у својој књизи пише:

А у првој депеши коју је Хантер послао из Ниша 4. марта 1915. године, увече, констатовао је веома тешко стање:

Како је по оцени др Хантера, српска епидемија пегавца била најнеочекиванија по настанку, и најбржа у порасту и обиму, он је 8. марта 1915. године предложио српској влади неколико мера за спречавање даљег ширења и за санацију епидемије пегавог тифуса:

• Дезинфекцију и дезинсекцију одела, рубља и постељине оболелих, али и целокупног становништва и припадника војске, применом металних буради (или дрвена са металним дном) у којима се откувава одело, рубље и постељина, по предлогу потпуковник др Стамерса, епидемиолога. Тај изум потпуковника Стамерса је класније назван „српско буре“.
• Ограничено и строго контролисано кретање војске и становништва, посебно железницом. Вршена је контрола свих путника да ли су болесни и да ли су вашљиви. Сви сумњиви на болест су издвајани, праћени да ли ће се разболети и по потреби лечени, а вашљивима је вршена депедикулација и тек тада дозвољавано путовање.
• Привремено обустављање целокупног железничког саобраћаја и оснивање карантинских и дезинфекционих станица на железници. Сви возови осим службених нису саобраћали од 16. марта до 16. априла 1915. године и - број новооболелих нагло је опао.
• Забрану посета болесницима у болницама.
• Примену санитарних возова за развашљивање, дезинфекцију и вакцинацију, који би кружили пругама Србије.

Значајну улогу у борби против епидемија у зараћеној Србији одиграла су два посебна санитетска воза нормалног и један уског колоска, за дезинфекцију и вакцинацију, који су се кретала пругама Србије. Била је то потпуно нова мера, у борби против епидемије заразних болести, дотада непримењивана ни у једној војсци на свету!^[5]

Железнички мајстори у Нишу, су по прецизним упутствима др Хантера и његових сарадника из Британске мисије, за мање од месец дана направили су ове посебне возове за развашњивање, дезинфекцију и вакцинацију, што је била потпуно нова мера, дотад непримењивана ни у једној војсци на свету! Др Вилијам Хантер је, овај воз опремио и изумом мајора (потоњег потпуковника) Џорџа Стамерса, човека који је Србији донео буре за дезинфекцију, практично техничко решење, за развашљивање и дезинфекцију. У њему се помоћу водене паре достизала потребна температура од око 120 степени целзијусових за убијање вашки а одело које се налазило у њему би при том било сачувано.^[6]

Након што је израда ова два воза, која су имала поред локомотиве 14 вагона, укључујући и вагон-купатило, завршена је 17. априла, тачно по обнављању, привремено на месец дана обустављеног железничког саобраћаја. На први задатак воз је кренуо 19. априла са железничким особљем и 15 Хантерових официра из Британске санитетске мисије у Србији.

Према предлогу британске мисије, саграђена је станица за дезинфекцију у Младеновцу, где се главни железнички правац Београд -Ниш укрштао са ускоколосечном пругом за Ваљево, ка ратној зони опустошеној 1914. године, главном изворишту заразних болести. Од ове станице воз за развашљивање и вакцинацију шпартао са севера на југ Србије, заустављао се на најпогоднијем месту на прузи, и до њега су довођени војници на „брзинску” вакцинацију против колере, и на комплетно развашљивање и дезинфекцију њиховог тела и одеће.

Један воз за развашљивање и вакцинацију је саобраћао јужно од Сталаћа, други северно, а трећи, на прузи узаног колосека Сталаћ—Ужице. Задатак ових санитетских возова је био:
...„дезинфиковати све железничке станице, све путничке возове, радионице и локале у којима борави или спава железничко особље, трећепозивци и заробљеници који су употребљавани за рад. Вршене су и антитифозне вакцинације свег железничког особља, њихових породица, трећепозиваца, свих оних који су на ма који начин били упослени на железницама“...^[7]

У неколико вагона воза поред купатила и просторије за вакцинацију, налазило се и тактичко решење за развашљивање које је открила енглеска војна мисија у Србији. Био је то њихов научни допринос преживљавању српског народа, који се огледао у примени импровизираних парних апарата (енгл. barrel disinfector), у српској војсци често називаног „српско буре“"

Воз за дезинфекцију и вакцинацију, као иновација коју је спровела Мисија страних лекара у Србији, с пролећа 1915. године, према изјави др Вилијама Хантера, сматран је првом мером такве врсте која дотада није примењивана ни у једној војсци на свету!

Међутим Ричард П. Стронг (Richard P. Strong 1872 — 1948) је 1920. године у свом ауторском чланку „Тифусна грозница са посебним освртом на српску епидемију” навео информацију да је исти тип воза први пут коришћен, не у Србији, већ у Манџурији 1910. године, а затим у Немачкој почетком 1915. године.^[8]

У епидемијама које су погодиле српски народ 1914/1915. године највећи терет су поднели српски лекари али је међународна солидарност кључно допринела да се та невоља изучи и савлада. Сматра се да је у оквиру ових акција у Србију дошло најмање 2.000 лица, из многих земаља светас, углавном драгоценог медицинског особља. Кључну улогу у организацији савладавања тифуса и осталих болести имао је Државни одбор за сузбијање зараза и лекари у њеном саставу.^[2]

Број оболелих у целој српској војсци од заразних болести у периоду од 24. децембра 1914. до 24. маја 1915.^[а]

Резултати предузетих противепидемисјких мера

Захваљујући предузетим мерама, укључујући ту, примену вакцине, проналазак енглеског официра Стамерса (који је помогао у масовном уништавању вашки), савете пуковниха Хантера, који је предложио низ мера (обустављање саобраћај, затварење школа, оснивање дезинфекционе станице на бројним местима, нарочито на железничким станицама), и примену три воза за развашљивање и вакцинацију, епидемија је трајала шест месеци, а задржала је свој максимум само два месеца -

Лекари Србије су наставили да примјењују развашљивање (депедикулацију) и пре него што је извршена коначна евалуација њеног тока и објављени резултати, а после догађања у Србији, пегавацу је дат нови, адекватан синоним: „вашљиви тифус” (енгл. Louse borne typhus).^[10]

• Санитетски воз у Краљевини Србији
• Санитетски воз