Верзал или мајускула је типографски назив за велико слово, на примјер А, Б, В, Г, Д итд.

Верзална слова разликују само грчко, јерменско, латинично и ћирилично писмо. Већина осталих писама (као што су грузијско, глагољичко, арапско, хебрејско и девангари) не разликују мала и велика слова (а неки логографски системи, као што је кинески, немају слова уопште). Штавише, ни европски језици нису правили разлику у величини слова прије 14. вијека; постојао је и верзал и курент, али један текст би користио само једно писмо, а други само друго.

Историјски, велика слова су настала прије малих. Мала слова су настала прилагођавањем великих за брже рукописно писање.

У писмима која разликују велика и мала слова, велика слова се користе за капитализацију, писање акронима, због наводне боље читљивости и за наглашавање текста.

Велика слова су се при употреби механичких писаћих машина користила за типографско наглашавање у тексту. Међутим, дужи низ великих слова је теже читљив. С напредовањем модерног рачунарског уређивања текста и развојем интернета наглашавање се изводи исписивањем само једне ријечи великим словима, или употребом курзива, или подебљаних слова, што је већ дужа пракса и у штампарству. У словослагању, када је неопходно употријебити низ великих слова често се користе умањена велика слова како би се избјегло пренаглашавање ријечи у тексту који је исписан углавном курентом.

У електронској комуникацији употреба искључиво великих слова сматра се електронском неписменошћу, а употреба неких ријечи исписаних свим великим словима у тексту који се састоји од малих слова тумачи се као викање.

Капитализација је употреба великог слова само на почетку ријечи са наставком ријечи исписаним малим словима. Правила употребе великог слова се разликују од језика до језика и често су веома сложена, али нека су и заједничка за већину језика, као за почетак реченице и код властитих именица. У њемачком језику капитализује се свака именица.

Верзал на Викимедијиној остави.