Венцеслав Глишић (Злакуса, 1932) српски је историчар.

Глишић је рођен у селу Злакуса код Ужица. Отац му је погинуо као партизан у Другом светском рату. Током студија сам се издржавао, па је 1953. радио као колпортер „Вечерњих новости“.^[1] Дипломирао је историју на Филозофском факултету у Београду. За време студија упознао се са Слободаном Пенезићем, који му је помагао док је студирао. Магистрирао је на Филозофском факултету 1962. Као стипендиста источнонемачке владе био је на постмагистарским студијама на Универзитету у Лајпцигу. Докторску дисертацију „Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941-1944“ одбранио је 1968. на Хумболтовом универзитету у Источном Берлину.^[2] Глишић је био сарадник Института за историју радничког покрета Србије, потом директор Југословенског библиографског института (1979-1983). Од 1983. па до пензионисања 1988. био је научни саветник Института за савремену историју.

• Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941-1944 (1970)
• Комунистичка партија Југославије у Србији 1941-1945 (1975)
• Ужичка република (1986)
• Бугарска војска у Југославији 1941-1945 (1971)
• Србија у рату и револуцији 1941-1945 (1976)
• Београд у рату и револуцији 1941-1945 (1984)
• Историја Ужица 1918-1978 2 (1992)
• Руковођење народноослободилачком борбом у Србији 1941-1945 (1994)
• Савезници и Југославија у Другом светском рату (1995)
• Сусрети и разговори:Прилози за биографију Петра Стамболића (2010)
• Досије о Благоју Нешковићу (2011)
• Револуционари (2013)