Ватромет се дефинише као слабо експлозивнапиротехничка направа која се примарно користи за естетске и забавне намене.
Тихи ватромет постаје популаран јер пружа сву лепоту без додатих експлозивних звукова који имитирају артиљерију и рат, који трауматизују кућне љубимце, дивље животиње и многе људе. Италијански град Колекио прешао је на тихи ватромет 2015. године,[1] путем формалног захтева за промену.
Историја
Најранији ватромет потекао је из Кине за време династије Сонг (960–1279).[2] Ватромет је коришћен у контексту многих свечаности.[3] Уметност и наука ватромета развили су се у независну професију. У Кини су пиротехничари били поштовани због познавања сложених техника постављања ватромета.[4]
Током династије Хан (202. п. н. е - 220. године), људи су бацали стабљике бамбуса у ватру како би произвели експлозију са гласним звуком.[5] Касније се барут пакован у мале контејнере користио за опонашање звукова паљења бамбуса.[5] Експлодирајуће стабљике бамбуса и барутне петарде биле су познате као баоџу (爆竹) или баоган (爆 竿).[5] Током династије Сонг људи су производили прве петарде које су се састојале од цеви направљених од ваљаних листова папира који садрже барут и фитиљ.[6] Они су ове петарде такође низали у велике кластере, познате као бјен (дословно „бич”) или бјенпао („топовски бич”), тако да су петарде могле да се стартују једна по једна у блиском низу.[6] До 12. века, израз баоџанг (爆 仗) се специфично користио за барутне петарде.[5]
Током династије Сонг, многи обични људи могли су да купе разне врсте ватромета од пијачних продаваца.[7] Познато је да су се одржавали и велики прикази ватромета. Године 1110. одржан је велики ватромет у борилачким демонстрацијама како би се забавио цар Хуејцунг од Сонга (в. 1100–1125) и његов двор.[8] У запису из 1264. године наводи се да је ватромет са ракетним погоном експлодирао у близини царове мајке Гонг Шенг и уплашио је током гозбе коју је у њену част приредио њен син цар Лицунг од Сонга (в. 1224–1264).[9] Ракетни погон био је уобичајен у ратовању, о чему сведоче Хуолунгђинг који су саставили Љу Бовен (1311–1375) и Ђао Ју (око 1350–1412).[10] Арапи су 1240. године стекли знање о баруту и његовој употреби из Кине. Сиријац по имену Хасан ал-Рамах писао је о ракетама, ватромету и другим запаљивим стварима, користећи изразе који сугеришу да је своје знање црпио из кинеских извора, као што је његово спомињање ватромета као „кинеског цвећа”.[3][11]
Обојени ватромети су изведени и развијено из раније (вероватно династије Хан или убрзо након тога) кинеске примене хемијских супстанци за стварање обојеног дима и ватре.[12] Таква примена се појављује у Хуолонгђингу (14. век) и Вубејџију (предговор из 1621, штампан 1628), који описује рецепте, од којих је неколико користило барут са ниским садржајем нитрата, за стварање војних сигналних димова различитих боја.[12] У Вубеј Хуолонгђингу (武 備 火龍 經; Минг, комплетираном након 1628), појављују се две формуле за сигнале сличне ватромету, санџангђу (三丈 菊) и бајџангљен (百丈 蓮), које производе сребрне искрице у диму.[12] У Хуосилуеу (火 戲 略; 1753) Џао Сјуемина (趙學敏) постоји неколико рецепата са барутом са ниским садржајем нитрата и другим хемијским супстанцама за затамњивање пламена и дима.[12] Ово укључује, на пример, арсен сулфид за жуту боју, бакар ацетат (вердигрис) за зелену, оловни карбонат за јоргованско-белу, и живин хлорид (каломел) за белу боју.[12] Кинеску пиротехнику описао је француски аутор Антван Кајо (1818): „Сигурно је да је кинеска разноликост боја пламена једна од највећих мистерија њиховог ватромета.”[12] Слично томе, енглески географ сер Џон Баров (око 1797) написао је „Разноликост боја са којом Кинези заиста имају тајну прикривања ватре изгледа да је главна заслуга њихове пиротехнике.”[12]
Ватромет је у Европи произведен до 14. века, а постао је популаран до 17. века.[13][14][15] Лев Измаилов, амбасадор Петра Великог, једном је известио из Кине: „Они праве такав ватромет какав нико у Европи никада није видео.“[15] Године 1758, језуитски мисионар Пјер Никола ле Шерон д'Инкарвил, док је живео у Пекингу, писао је о методама и саставу многих врсте кинеских ватромета за Париску академију наука, која је открила и објавила тај извештај пет година касније.[16]Амеде-Франсоа Фрезје је објавио своје ревидирано дело Traité des feux d'artice pour le spectacle (Трактат о ватромету) 1747. године (првобитно 1706),[17] које покрива рекреативну и церемонијалну употребу ватромета, а не њихову војну употребу. Музику за краљевски ватромет компоновао је Георг Фридрих Хендл 1749. године у част прославе Ахенског мировног споразума, који је проглашен претходне године.
Безбедност
Неправилно руковање ватрометом може бити опасно како за самог руковаоца, тако и за посматраче. Такође, ако ватромет падне на запаљиви материјал, он може изазвати пожар. Због тога је коришћење ватромета генерално ограничено.
Коришћење великих ватромета је законом дозвољено само професионалцима, док је осталима дозвољено коришћење мањих ватромета из категорије конзумне пиротехнике.
Такмичења
У свету се одржава више такмичења ватромета. Најпознатији међу њима су:
^ абTemple, Robert K.G (2007). The Genius of China: 3,000 Years of Science, Discovery, and Invention (3rd изд.). tion. стр. 256—66. ISBN978-0-233-00202-6.. London: André Deutsch
^ абвгNeedham, Joseph (1986). Science and Civilisation in China, Volume 5: Chemistry and Chemical Technology, Part 7: Military Technology: The Gunpowder Epic. Cambridge University Press. стр. 128—31. ISBN0-521-30358-3.
^Kelly, Jack (2004). Gunpowder: Alchemy, Bombards, & Pyrotechnics: The History of the Explosive that Changed the World. Basic Books. стр. 22. ISBN0-465-03718-6.
^ абвгдђеNeedham, Joseph (1986). Science and Civilisation in China, Volume 5: Chemistry and Chemical Technology, Part 7: Military Technology: The Gunpowder Epic. Cambridge University Press. стр. 144—46. ISBN0-521-30358-3.
^T. T. Griffiths (2005). „Pyrotechnics”. Ullmann’s Encyclopedia of Industrial Chemistry. Weinheim: Wiley-VCH. doi:10.1002/14356007.a22_437.pub2.
^ абWerrett, Simon (2010). Fireworks: Pyrotechnic arts and sciences in European history. Chicago: The University of Chicago Press. стр. 181. ISBN978-0-226-89377-8.
^Werrett, Simon (2010). Fireworks: Pyrotechnic arts and sciences in European history. Chicago: The University of Chicago Press. стр. 183. ISBN978-0-226-89377-8.
^Werrett, Simon (2010). Fireworks: Pyrotechnic arts and sciences in European history. Chicago: The University of Chicago Press. стр. 144—45. ISBN978-0-226-89377-8.
Литература
Quote from Dave Whysall of Dave Whysall's International Fireworks located in Orton, ON. www.dwfireworks.com
Needham, Joseph (1986). Science and Civilisation in China, Volume 5: Chemistry and Chemical Technology, Part 7: Military Technology: The Gunpowder Epic. Cambridge University Press. стр. 140. ISBN0-521-30358-3.
Needham, Joseph (1986). Science and Civilisation in China, Volume 5: Chemistry and Chemical Technology, Part 7: Military Technology: The Gunpowder Epic. Cambridge University Press. стр. 142. ISBN0-521-30358-3.
Melanie Doderer-Winkler, "Magnificent Entertainments: Temporary Architecture for Georgian Festivals" (London and New Haven, Yale University Press for The Paul Mellon Centre for Studies in British Art, December 2013). ISBN0300186428 and ISBN978-0300186420.
Brock, Alan St. Hill (1949). A History of Fireworks. George G. Harrap & Co.
Russell, Michael S (2008). The chemistry of fireworks. Royal Society of Chemistry, Great Britain. ISBN9780854041275.
Shimizu, Takeo (1996). Fireworks: The Art, Science, and Technique. Pyrotechnica Publications. ISBN978-0929388052.
Werrett, Simon (2010). Fireworks: Pyrotechnic Arts and Sciences in European History. University of Chicago Press. ISBN978-0226893778.
Adle, Chahryar (2003), History of Civilizations of Central Asia: Development in Contrast: from the Sixteenth to the Mid-Nineteenth Century
Ágoston, Gábor (2005), Guns for the Sultan: Military Power and the Weapons Industry in the Ottoman Empire, Cambridge University Press, ISBN978-0-521-60391-1
Agrawal, Jai Prakash (2010), High Energy Materials: Propellants, Explosives and Pyrotechnics, Wiley-VCH
Andrade, Tonio (2016), The Gunpowder Age: China, Military Innovation, and the Rise of the West in World History, Princeton University Press, ISBN978-0-691-13597-7.
Arnold, Thomas (2001), History of Warfare: The Renaissance at War
koichIro, Thomas (2001), The Renaissance at War, Cassell & Co, ISBN978-0-304-35270-8
Easton, S. C. (1952), Roger Bacon and His Search for a Universal Science: A Reconsideration of the Life and Work of Roger Bacon in the Light of His Own Stated Purposes, Basil Blackwell
Khan, Iqtidar Alam (1996), „Coming of Gunpowder to the Islamic World and North India: Spotlight on the Role of the Mongols”, Journal of Asian History, 30: 41—45.
Khan, Iqtidar Alam (2004), Gunpowder and Firearms: Warfare in Medieval India, Oxford University Press
Khan, Iqtidar Alam (2008), Historical Dictionary of Medieval India, The Scarecrow Press, Inc., ISBN978-0-8108-5503-8
Kinard, Jeff (2007), Artillery An Illustrated History of its Impact
Konstam, Angus (2002), Renaissance War Galley 1470-1590, Osprey Publisher Ltd..
Liang, Jieming (2006), Chinese Siege Warfare: Mechanical Artillery & Siege Weapons of Antiquity, Singapore, Republic of Singapore: Leong Kit Meng, ISBN978-981-05-5380-7
Lidin, Olaf G. (2002), Tanegashima – The Arrival of Europe in Japan, Nordic Inst of Asian Studies, ISBN978-8791114120
Lorge, Peter (2005), Warfare in China to 1600, Routledge
Lorge, Peter A. (2008), The Asian Military Revolution: from Gunpowder to the Bomb, Cambridge University Press, ISBN978-0-521-60954-8
Lu, Gwei-Djen (1988), „The Oldest Representation of a Bombard”, Technology and Culture, 29 (3): 594—605, JSTOR3105275, doi:10.2307/3105275
Lu, Yongxiang (2015), A History of Chinese Science and Technology 2
May, Timothy (2012), The Mongol Conquests in World History, Reaktion Books
McLahlan, Sean (2010), Medieval Handgonnes
McNeill, William Hardy (1992), The Rise of the West: A History of the Human Community, University of Chicago Press.
Morillo, Stephen (2008), War in World History: Society, Technology, and War from Ancient Times to the Present, Volume 1, To 1500, McGraw-Hill, ISBN978-0-07-052584-9
Needham, Joseph (1971), Science and Civilization in China, Volume 4 Part 3, Cambridge University Press
Needham, Joseph (1976), Science and Civilization in China, Volume 5 Part 3, Cambridge University Press
Needham, Joseph (1980), Science & Civilisation in China, Volume 5 Part 4, Cambridge University Press, ISBN978-0-521-08573-1
Nicolle, David (1990), The Mongol Warlords: Ghengis Khan, Kublai Khan, Hulegu, Tamerlane
Nicolle, David (1983), Armies of the Ottoman Turks 1300-1774
Nolan, Cathal J. (2006), The Age of Wars of Religion, 1000–1650: an Encyclopedia of Global Warfare and Civilization, Vol 1, A-K, 1, Westport & London: Greenwood Press, ISBN978-0-313-33733-8
Norris, John (2003), Early Gunpowder Artillery: 1300–1600, Marlborough: The Crowood Press.
Padmanabhan, Thanu (2019), The Dawn of Science: Glimpses from History for the Curious Mind
Partington, J. R. (1960), A History of Greek Fire and Gunpowder, Cambridge, UK: W. Heffer & Sons.