Бурулијски чир (такође познат као бернздејлски чир, Серлов чир или дејнтријски чир[1][2][3]) је инфективна болест чији је узрочник микобактеријум улцеранс (лат. Mycobacterium ulcerans).[4] У почетној фази инфекције карактеристична је појава безболних чворића или отечених подручја.[4] Овај чворић се може претворити у чир.[4] Чир може бити већи са унутрашње стране него на површини коже,[5] и може бити окружен отоком.[5] Са погоршањем болести може доћи до инфекције кости.[4] Бурулијски чиреви најчешће нападају руке или ноге;[4] није уобичајена појава грознице.[4]
Уколико се људи подвргну лечењу у ранијој фази, примена антибиотика у периоду од осам недеља је делотворна у 80% случајева.[4] За лечење се често користе лекови рифампицин и стрептомицин.[4]Кларитромицин или моксифлоксацин се понекад користе уместо стрептомицина.[4] Међу осталим начинима лечења се налази хируршко одстрањивање чира.[4][7] Када се инфекција излечи, на том месту обично остаје ожиљак.[6]
Епидемиологија
Мапа света показује државе са бројем случајева бурулијског чира, Светска здравствена организација, 2009.
Бурулијски чир се најчешће јавља у руралним подручјима подсахарске Африке посебно у Обали Слоноваче, али се такође може јавити у Азији, западном Пацифику и у земљама Америке.[4] Ови случајеви су забележени у више од 32 земље.[5] Сваке године се јави пет до шест хиљада случајева.[4] Поред људи, ова болест се јавља и код неких животиња.[4]Алберт Раскин Кук је први описао бурулијски чир 1897. године.[5]
