Јакшићи су били српскаплемићка породица из 15. и 16. века. Након пада Српске деспотовине (1459) прешли су у Угарску, где су се за време владавине краља Матије Корвина истакли у борби против Турака.[1] Поседи Јакшића у Угарској налазили су се претежно у Поморишју, а такође и у јужноугарским жупанијама Сремској и Вуковској.[2] Припадали су највишем слоју српског племства у Угарској, а путем брачних веза ородили су се са династијом Бранковића и разним угарским, пољским и руским племићким породицама.
Војвода Јакша Брежичић
Војвода Јакша Брежичић био је војсковођа српског деспотаЂурђа Бранковића. Као турски вазал деспот Ђурађ Бранковић био је приморан да пошаље своју војску и учествује у опсади Цариграда1453. године. Тада је цар поручио деспоту да му пошаље хиљаду и пет стотина коња (тј. коњаника) према уговору о примирју, говорећи да хоће да крене у Караманову земљу. И тако је деспот отпремио војводу Јакшу Брежичића са хиљаду и пет стотина коња, не знајући каква је намера цара. А цар не говорећи никоме, пусти брзе коњанике ка Цариграду да бију, убијају кога год сретну све до самих опкопа. Онда је сам цар, приспевши са свом својом силом, опсео Цариград. Чувши то господин Јакша с оним људима што су од деспота били отправљени, хтедоше се вратити назад, али су били опоменути, ако би тако учинили, на путу би били уништени, зато су морали да иду ка Стамболу; па ипак наша помоћ није Турцима много помогла. Турски Султан Мехмед Други Освајач заузео је Цариград 1453. године чиме је престало да постоји хиљадугодишња Византија.
Јакшићи у Угарској
Синови војводе Јакше, Стеван и Дмитар Јакшићи, из Јагодине, прешли су у Угарску са 1200 својих ратника, и добили су тамо 1464. године од угарског краља Матијенађлачко властелинство. У Надлаку су подигли дворац, где су стално боравили, и ту на имању насељавали Србе поданике. Касније су њихови синови, Марко Стеванов и Петар Дмитров поделили посед Нађлак на два дела, да би сваки био „свој на своме”. О том говори и српска епска песма „Диоба Јакшића”.[1]
Браћа Јакшићи су имали у Чанадској жупанији 52 поседа, у Темишварској 25 и у Арадској 2. Јакшићи — Петар су после већих битака, попут оне 1480. године код Крушевца, превели на 60.000 Срба, населивши их у јужној Угарској на Темишварској грофовији, као поданике. Јован Јакшић је заједно са другим властелинима који су ратовали са Турцима, 1481. године преселио око Темишвара становнике њих око 50.000, из 150 села у крушевачком крају.
Другом половином 15. века, на тлу Словачке, ратничким подвизима су се прославили многи српски великаши. Било је то време ратова угарских краљева против пољских и немачких владара. У бици код Кошица у саставу војске угарског краља Матије Корвина 1474. године прославио се војсковођа Дмитар Јакшић, јунак српских народних песама, који је поседовао десетине насеља у Поморишју. Скривен у шуми са коњичким одредом, уз велику ратну вештину и храброст, испресецао је непријатељску војску и притом освојио градове Хумане и Михаловце, које је држала војска пољског краља. Његов син Стефан се истакао храброшћу 1490. године када је у двобоју победио једног мегданџију, па се пољска војска повукла. Следеће године опет се код Кошица сукобиле пољска војске краља Алберта и угарског краља Владислава. Победи угарске војске допринели су српски одреди које су предводили војвода Милош Велмужевић и браћа Јакшићи.
Српски деспот Вук Гргуревић Бранковић, војвода Дмитар Јакшић и његов син Јован као војсковође учествовали су у походима угарског краља Матије против Турака 1481. године у Србији у којима је хришћанска војска стигла до Крушевца. Војвода Јован Јакшић је командовао одредом који је ослободио Голубац. Приликом повлачења из Србије са војском се у два наврата повукло и око 110.000 Срба који су насељени у околини Темишвара. Војвода Дмитар Јакшић, враћајући се из Турске, где је био као посланик краљев код султана, је у близини Смедерева био нападнут и тешко рањен. Од те ране је и умро 8. новембра1486. године, док је Стефан умро 1489. године. Стефанов син Марко Јакшић учествовао је у бици на Мохачу1526. године.
Маја 1514. године почео је устанак угарских крсташа против великаша. Незадовољни својим статусом и односом према њима, почели су паљење и рушење спахијских чардака и дворова и немилосрдно гоњење и убијање племића. Устанак се ширио по великом делу јужне Угарске, кроз Банат и Бачку до Срема. Захватио је и један део Срба. Страдала су имања браће Јакшића у Нађлаку и један део имања бивших деспота. Али већи део Срба устао је против тих крсташа и помагао је племићку војску у борбама против њих.
Последњи племићи непосредни српски ктитори Хиландара били су Јакшићи. Деспотица Ангелина Бранковић1503. молила је помоћ за Хиландар од руског великог кнеза Василија Ивановича. Хиландарци су средином XVI века посетили руског цара Ивана IV Васиљевича и молили га за заштиту и материјалну помоћ. Иван Грозни је постао нови ктитор Хиландара. Његова наклоност према српском манастиру објашњава се царевим пореклом, то јест родбинским везама са Јакшићима.
Јакшићи у народним песмама
Народна епика запамтила је Јакшиће сем по њиховом јунаштву још по њиховим женидбеним авантурама и по деоби. Синови Стевана и Дмитра, Марко и Петар, делили су доиста имање своје породице и дуго су се парничили око деобе мезехеђешког спахилука, који су им очеви добили 1464. године, па су то парничење наставили и њихови потомци, нарочито женски. По народној песми, супруга Дмитра Јакшића је Анђелија.
Стефан Јакшић (1432 — †1489), оженио се Милицом (ум. након 1506. године), за коју се раније претпостављало да је припадала породици Белмужевића, али за ту претпоставку нема потврде у изворима.[4][5]
Обрадовић, Ненад (2021). „Исправа Стефана и Дмитра Јакшића за Јована Фаркаша о враћању закупљеног поседа Инарч: Нађлак, 1478. октобар 13.”. Стари српски архив. 20: 37—48.
